Naša stvarnost

JEDAN ČOVEK NA PROZORU 147

I mi se nalazimo, pc, mom mišžšjenju, lice u lice u različitim tabcrima, tome se ne mcže ništa.

Hteo ili ne hteo, ti, moraš da nastaviš, ja, moram da nastavim. Ali poštc smo braća, ne treba da se poubijamo (u prenesencm smislu).

A da se pomažemc. kao: dva čcveka koji se nalaze jedan pored drugog u istom taboru, tc je nemogućno, jer kad bismo. pckušali da se sastanemo, rizikovali bismo da se nadjemc pcd vatrom oncg drugog.

Izazivačke reči koje mi padaju na ıLm su metci koji su ispaljeni ne na tebe, kcji si moj brat, već zaista uopšte na tabor u kome, se nalaziš. Ja takcdje ne smatram da direktno ciljaju na mene. izazivačke reči kcje dolaze cd febe. Ali ti pucaš na barikadu i misliš da si time zaslužan, a dogadja se da sam ja iza nje.

Pomisli za trenutak na sve to, hoćeš li, jer ne verujem da ćeš moći mnogo šta tome da zameriš. Ja ne mogu gcvoriti drukčije negc što mislim; takc. otprilike treba pcsmatrati stvari.

Nadam se, da eš shvatiti šta hoću u prenesenomi smislu da kažem.

Ni ti ni ja ne bavimo se politikom, ali smc. na zemlji, na svetu, a ljudi se sami od sebe grupišu pc kategorijama. i

A šta mogu, na kraju krajeva, oblaci, što pripadaju jedncj ili drugoj naslagi cluje? Što su nosicci pozitivnog ili negativnog elektriciteta? Istina je, doduše, da ljudi nisu cblaci. Kac pojedinci, pripadamc celini koja sačinjava čovečanstvo. U tom čovečanstvu postcje tabori. Do kcje mere odlučuje scpstvena volja, a do kcje mere fatalnost prilika, da pripadamc jednoj ili drcgoj suprctnoj strani?

Najzad, bili smo tada u 48, danas smo u 84; vefrenjače više nema all je vetar još tu. Nastoj ipak da saznaš za sebe samcg na kojcj se strani zaista nalaziš, kao što ja pckušavam za sebe samog...

Današnja omladina neće da čuje za mene; vric. dobro, fo me ne Uuzbudjuje; i kao čcvek, i kao slikar, generacija cko 493 draža mi je od one iz 84, ali štc se tiče 48 ne Guizot-i, već revclucionari, Michelet a i seljačk! slikari iz Barbizona...

POVODOM POEME JEDAN ČOVEK NA PROZORU

Zadalak ovog krafkog objašnjenja, povodom priloga Milana Dedinca, Jedan čovek na prozoru, nije da raspravlja o funkciji pesničkog, dela i o ulozi pesnika u drušivu. Nezavisno od različitih shvafanja koja se mogu imafi o poeziji, jedna odredjena sredina, u jednom odredjenom vremenu, proizvodi razna poelska dela koja u svojoj ukupnosti daju opšlu sliku pesničkog izražavanja fe sredine i fog vremena, a donekle i sliku le sredine i fog vremena. Drugo je pitanje koja je od fih pesničkih manifestacija sfvarna sa gledišta budućnosti tj. koja je od njih vezana za one snage koje pokreću drušivo napred, koja od tih poezija proizlazi iz ovih snaga, učesfvuje u njihovom delanju i uliče na njih. Poezija nije samo akt inspiracije, već isfo toliko i akt opredeljenja. Pesnik ne može da izbegne da i ono što on smatra isključivim plodom inspiracije ne bude reč, govor, dakle obraćanje ljudima bilo ono rečifo ili ne. Nikada, dok nismo brodolomnici, ne lajemo na mesec; i kad se pravimo da govorimo njemu, već samim fim što govorimo, ma i naj-

10%