Naša stvarnost

'30 OSKAR DAVIČO

Redje,

Brže,

Ili sporije,

Niz neizbežne,

Niz nepovratne štreke Jstorije.

Signali polivaju tminu,

Buku, gungulu, peronsku tugu. „Mašinovodjo, signali plamte, Gomile se Crne,

Požar mlazom požara jedri

U mrak što naježen trne.

Ljudi kraj prozora stoje,

„Njišu se deca,

Drhću žene,

Naglo zaplove ljudi, deca i žene. Žene i agonija,

Crna potmula reka,

Po kojoj umiranje

I mahanje rupčića pliva.

U NOĆI

Vajslu Negde se diže noć, ogromna tamna vreva. Metak u pobuhu roni, u goli i mladi vrat. Tamnu rakiju mrak u grlo tamno leva Noćas mi je obešen najdraži brat.

Negde umire čovek i novi se čovek radja Izmedju pelena istine i mrtvačkog pokrova laži. Iz luke polazi nemir, gladna i žedna ladja Negde nestaje svetlo i svetlo se traži.

TRI ZIDA

U samici na betonu, hladno je, hladno i gladno ~qU samici smrdi kibla. O tu je smradno i gadno

U samici se svaki dan crta noktom u zid zapara. Svaki dan umire dan. Smrt nas slobodom vara.

„Sloboda je ovaj zid pun mrtvih šara, Mrtvih dana, mrtvih noći, naše braće i sestara.

x",