Naša stvarnost

4 NEDELJKO DIVAC

još i sada izlazi, ali sad kao organ komunističkog dela radničkog pokreta.

Jedna od najizrazitijih odlika Žoresova duha i rada jeste pacifizam. Njegov pacifizam, kao uostalom i sav njegov socijalizam, proisticao je iz njegovih dubokih i snažnih osećanja čovečnosti. On voli neizmerno narod kome pripada, on se ponosi njime, on mu pripisuje najsjajnije osobine i zasluge za civilizaciju i čovečansfvo, ali on voli isto tako i celo čovečanstvo. Ofuda nijedan od socijalističkih prefstavnika nije olišao tako daleko, kao Žores, u ispitivanju odnosa između nacionalizma i pafriotizma, na jednoj strani, i infernacionalizma, na drugoj sfrani. | u tom svome ispilivanju on je prvi, nasupro? mnogim i u redovima socijalističkim i u redovima buržoaskim koji su profivnog mišljenja, došao do zaključka, da se fi činioci ne samo ne isključuju međusobno, već da jedni bez drugih ne mogu dobifi punu vrednost.

Isključivi nacionalizam, bez saglasnosti sa čovečansfvom, neće nijednom narodu doneli ničega dobroga. Prvo, svaki narod freba da „ofme oladžbinu iz ruku klasa i kasta, i da je učini zaista, suverenošću rada, sivarju svih”. Potom, svi civilizovani narodi freba svojom aktivnom saglasnošću da se poščine istom redu međusobnih odnosa.

„Svi radnici, svi ljudi koji su za društvenu pravdu i za među narodni mir, pripadaju već unapred istoj ljudskoj otadžbini, univerzalnoj otadžbini oslobođenog rada i sporazumnih naroda...” „Ali taj veliki ideal ne može se postaviti u prazan prostor. On se može oslvariti samo u aulonomnoj naciji, prema melodima akcije i borbe koju sugerira ili nameće istorija svake zemlje, sa elemenfima koje pruža svaka od nacionalnih podloga.”

Ispunjen sav osećanjima čovečnosti, Žores je osefio neizmeran bol i slrah, kad su se ukazali jasni znaci svelskoga rafa, posle Sarajevskoga alfenfata na auslrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda (28 juna 1914). | sav se dao na posao da spasava Francusku i svet od toga užasa.

Iz dana u dan on je pozivao na uzbunu proliv rata. On je fo činio preko Humanife-a, u francuskoj skupštini, kod francuske vlade, u Infernacionali. Stoga, u društvu sa Gedom i Vajanom, on odlazi, 27 jula, na socijalističku konferenciju u Brisel, i sa osfalim preistavnicima socijalitičke infernacionale postiže sporazum da se 10 avgusta 1914 održi međunarodni socijalistički kongres u Parizu radi borbe protiv rafne opasnosfi. Njemu se činilo da na rat guraju najviše carislička Rusija i upravljači , Ausfrougarske. Stoga je verovao da bi jedno energično posredovanje od sirane Engleske i Francuske u Pelrogradu i Beču moglo ipak olškloniti rafnu opasnost. Sav obuzet čovečnošću, on do poslednjega daha veruje da se uz velike napore ipak može zauslavifi ralna opasnost. Stoga je još 31 jula, na sam dan svoje pogibije, pisao: „Opasnost je velika, ali nije nesavladljiva, ako očuvamo vedrinu duha, čvrstlinu volje, i ako u isto vreme budemo imali |u-