Naša stvarnost

O POTREBI GRAĐANSKOG BRAKA

Polrebu izvesne uslanove u poreiku drušivenog živofa uvek dikfuju i sivaraju drušivene činjenice.

Društvene činjenice su ona fakla, sfvarnosti il slvarna stanja događaja, pojave ili niz pojava, koje nastaju bilo spontano, bilo kao neminovne i uslovljene posledice u živolu ljudi u drušivenoj zajednici. Kao faktori u društvenom živolu one dejstvuju i u uzajamnoj međuzavisnosti, i u uzročnom odnosu prema uslanovama i pravilima koja važe u drušivu, i nezavisno od njih. Ta dejstva donosi život i razvoj odnosa i stanja u živolu drušiva.

U odnosu na takve činjenice iz spontanog živola u drušivu, jedna ustanova, da bi bila potrebna, freba da ispunjava dvojake uslove. Da bude korisna i da ispunjava zahteve opšlih interesa drušivene zajednice, a s druge sirane da služi prirodnom razvoju skupnih odnosa njenih članova. Ako su u konkreinom slučaju ti uslovi ispunjeni, onda je takva ustanova nesumnjivo polrebna.

Već sa ovih opšlih razloga mi smaramo da je ustanova građanskog braka u našoj sredini potrebna.

Posmalfranje postanka i razvoja građanskog braka uopšte, samo polvrđuje gornju postavku.

Po rimskom pravu brak je bio običan konsesualni ugovor. To isto shvatanje prihvatilo je i kanonsko pravo. Čak i u srednjem veku, kada je brak bio proglašen za svelu fajnu, sporazum stranaka i volja da se brak zaključi ostao je bilni uslov za važnost ugovora o braku. Papa Inoćenfije III ustanovio je 1215 godine, da se nameravani brakovi imaju preihodno objavili, ali ni tada važnost! zaključenog braka nije od toga zavisila. Pravi crkveni brak i forma njegovog zaključivanja bili su ustanovljeni u krilu katoličke crkve ifek na Koncilu u Trstu (1545—63). Tada je odlučeno (Decretum Tamelsi) da su za važnost braka nužni sledeći uslovi: izjava saglasnosti, prisusfvo svešlenika (parochus proprius) i dva svedoka.

U krilu luteranskog učenja sve do XVIII veka svako javno zaručenje značilo je ustanovljenje braka, a u slučaju tajnog zaručenje bio je merodavan momenat kada je nastao polni saobraćaj.

Kod nas je ustanova crkvenog braka bila uvedena fek Dušanovim zakonikom (1349). U njemu je donela odredba (či. 2 i 3), da se u buduće ni jedna „svadba” ne sme obaviti bez „venša– nja” i da će se brakovi zaključeni bez crkvenog blagoslova smaPrati kao nevažeći. –