Naša stvarnost

14 BRANISLAV NUŠIĆ

Nušić, najplodniji književni sivaralac, Nušić, odlučan borac za kulfuru, Nušić, prijafelj mladog polelnog naraštaja, živi i živeće! Živi i živeće Nušić kao simbol i putokaz. Kao primer poštenog i odlučnog infelektualca. Miloš MINIĆ

BEZ „VLASTI”

U Pravdi od 20 januara, 1. g., povodom smrti Branislava Nušića, moglo se pročitati i sledeće: „Baš tada, bilo je oko podne, naišli su književnici g.g. Dušan Matić i Aleksandar Vučo da fraže prilog za časopis Naša Stvarnosi. Nušić je bez reči obećao. Odmah je felefonom fražio da mu se pošalje prepis prva dva čina komedije „Vlast”. Dole je delo bio definitivno završio. Dobio je prepis. Ali je g.g. Matića i Vuča zamolio da ga pričekaju do sulradan, dok pregleda prepis”.

Međutim, suhradan, obećani rukopis prvog čina Vlasti” nismo dobili. Kad sam se pojavio u knjižari Rajkovića, gde je Mušić obično primao svoje prijatelje, umesto rukopisa, čekalo me pismo koje je Nušić, tog istog dana, bio upulio g. Rajkoviću. Pismo je bilo napisano u uzbuđenju, nervoznom rukom, iskidanim rukopisom i nezavršenim rečenicama. Iz njega sam saznao da rukopis uopšte nećemo dobili. Nećemo ga dobiti, ne voljom samog Nušića, već voljom drugih, voljom novčane vlasti. Žalim što fo pismo, poslednji dokument o Nušiću — aj bolni dokument o žalosnim književnim prilikama kod nas — ne mogu u celosti da objavim. Isto fako žalim, šlo i sam, uzbuđen, čitajući to pismo, nisam danas u slanju da ga od reči do reči verno

| reprodukujem. Ali u sećanju mi je osfalo nekoliko rečenica i smisao celog pisma. Nušić je pisao:

Recite, molim vas, g. Rajkoviću, mojim mladim prijateljima,

Maliću i Vuči, da mi je vrlo žao, verujle mi... neobično žao, šlo

neću moći u njihovom časopisu da objavim „Vlasi... Vi znafe

moj ugovor sa onom... Vi znale šta faj ugovor za mene znači...

Ako bih sada štampao u „Našoj Slvarnosti”, onaj... bi to odmah

iskoristio. Zaboravio sam da vam kažem da sam odbio saradnju

u... pa će utoliko pre da gledaju da me onemoguće ... Izvadite

ugovor iz kase i pokažile im ga. Recite im da mi je vilo žao...

Iz ovih iskidanih rečenica nije teško uvideli o čemu se radi. Nušić je imao ugovor sa svojim izdavačem koji ga je obavezivao da kod njega objavljuje, ne samo dela koja je do sklapanja ugovora bio završio, več i sva buduća dela, sva dela koja bi za vreme frajanja ugovora napisao.

Bez obzira na fo da li jedan izdavač ima prava da onemogući štampanje fragmenata iz onih dela, napisanih ili još nenapisanih, koja pisac, iz budi kakvih razloga, mora unapred da uslupi izdavaču, vezan s njim jednim ugovorom koji obuhvata celokupno njegovo sivaralačko delo, porazna je činjenica da Nušić, jedini srpski književnik koji je živeo od svog književnog rada, da Nušić, akademik, književnik sa najvećim ugledom, da Nušić, smairan za jedinog književnika koji je dostigao metu da može slobodno štampali šta hoće, kad hoće, i gde hoće, da aj i takav Nušić, svega fi dana pred svoju smrf, nemoćno može samo da besni, samo da očajava, samo da žali...

Šlo mora da daš funlu mesa. Aleksandar VUČO