Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

МАКАРСКА

Колико год сам пута Макарским Приморјем прошао, никад ми лепота тога краја, није изашла, пред очи као данас, кад сам с пароброда, стао да, га посматрам у пуном блеску летњег сунца на уранку. Над нама, се небо плавило као огроман сафирни шатор; сунце је по њему бродило као нека огњена галија; високе голети са копнене стране привлачиле су чаробном силом наше погледе; доле, над морским рубом, некако до половине брега, од села, Тучепа и Подгоре па све до манастира, Заострога, прострла се дивна питомина, засађена цвећем и разнородном шумом. |

Варош Макарска скркла се амфитеатрално, у дну простране увале, на, самој ивици мора. Сама варош је прилично прогрушана зеленилом; над њом се, међутим, устремила стравична, врлет, — голоребрасто Биоково, — са, чијих се врхова зими низ падипу спушта и по мору шири бесан северац, такозвана, приморска „бура.

Биоково је у многом чему слично нланини Велебиту; и оно дели Приморје од загорских страна, те су његове морске бочине, као и на, Велебиту, стрме, кршне, голе и од кише и снегова излокане, док су му источни обронци шумовити и питомији.

Ми се, хвала Богу, данас возимо по тишини, и младо јулско сунце, сипајући по белим макарским становима своју пламену јару, даје нам утисак печега, сувог и спареног, утисак људске насеобине што се жива, пржи на божјем жаропеку.

Варош се, уосталом, путнику јавља врло кокетно. Уз широко пристаниште нанизао се дугачак ред спретних и наочитих кућа, међу којима су и две