Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

10 | МАРКО ЦАР.

мраморјем, драгоценим мозаицима и позлатама, а украс тај допуњавали су гранитски египатски сфингови! Она је пак нарочито важна стога, што је подигнута на размеђи двају светова: света латинског и света источног, и што својим склопом представља, мост између две епохе у историји уметности: прелаз из епохе римске и епоху византијску.

Но је ли баш сигурно да је повучени владалац, под величанственим аркадама свога двора, био у истини престао да влада светом“ Званична историја, о томе ћути.

Једна област, међутим, у којој је богослични

1159) у току столећа задржао сав свој престиж и сву своју популарност, то је област народне уобравиље, за коју је Диоклецијан, и у добром иу рђавом смислу, био: и остао неки сепш5 ос: не само за варош, но и за целу спљетску околицу. Прости народ је у њему гледао неку врсту антихриста, ал уједно и сјајног ћесара свога рода и племена. Понеке од народних прича о Диоклецијану забележио је Симо Матавуљ у својој лепој припозетци Дар Дуклијан. Но није само прости народ у Далмацији гајио успомену Диоклецијанову; љега су често за предмет узимали и наши људи од пера. Сем разних састава на италијанском и српском језику, који су у самом ХЛХ веку његовој успомени посвећивани, мени је познат и читав један саптеп родуте шп на језику латинском, под натписом „РлосНав,“ што га је 1881 год. у три књиге издао макаранин Јосип Чобарнић, католички прелат, и који се започиње стиховима:

Раја сапо Рлосиз, Кота до! еп ађ шоље трепцт Гејелз, рог!о Фадетаје Гтопиз,

Наца ргосш! а Јопојз, рпуа и, 1п зеде 5Зајол5 Ота зесицгае регаисеге (етрога унае.

(Певам судбу Диокла, који бежећи од власти и скинувши с главе царски венац, дође из Рима

> Надимак Дпоклецијанов.