Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

10 МАРКО ЦАР.

рања грчких колониста, — врло окретних трговаца и доносилаца просвете, — примаху без зазора благодати хеленске културе. Римљани, напротив, који беху дошшти да земљу освоје силом оружја, нису никад могли да се у њој чврсто населе. Борба за римско господство у Далмацији трајала је читав један век и по (од 156 пре Хр. до 12 после Хр.). У тој борби римске легије претрпеше неколико крвавих порава, и тек дванаесте године после Христова рођења могао се Аугустов посинак, потоњи ћесар Тиберије, похвалити да је коначно покорио Далмацију.

Душа, ваља, римски геније начини од Далмације једну од најлепших и најважнијих провинција огромног царства, и која је много придонела моћи и угледу римског оружја. Далмација, која у то доба обухваташе знатно већи опсег, имала је за Римљане највећу важност не само због њихове средоземне трговине, него и због својих одбрањених лука, које су римској убојној морнарици нудиле најпоузданија. заклоништа. Латински језик преоте у приморским градовима убрзо мах, и то највише као службени језик римске управе, прошавши с временом кроз једнаке промене као и латински језик по осталим романским крајевима. Али је значајно то да ни најпитомија римска латинштина, ни потоња италијанштина млетачких завојевача, није никад могла да, истисне језик урођеника Срба и Хрвата, који су — чак и по острвима — знали да тај језик очувају све до наших дана и да га предаду чила и неискварена својим повним унуцима.

“ Б-З

Много је хартије, у последње време, у прекоморској штампи ишарано да би се доказало како су италијански језик и италијанска култура на источној обали Јадрана, једна самоникла биљка која није никад престала клијати, и како је, обратно, словенски живаљ у. Далмацији једно егаотично рашће, или, у најбољем случају, један вештачки калем. Историја нас, међутим, учи да је све од шестог века