Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

НА ОСТРВУ ЛОКРУМУ

18. августа.

Што је томе узрок да, се човек, покрај највећих лепота природних, ако из њих не одјекују звуци људскога гласа, осећа некуд забринут, рекао бих готово, тужан; Или би, можда, згодније било упитати: каква, је то силна моћ што нам душу испуњава. сетом, кад обилазимо места прожета људским успоменама, и која би, иначе, својом пријатном појавом, требала, да нас весело расположе или да нас баде у занос“ Или рецимо још: зашто нису сви људи једнаки, и зашто је неким људима свака лепа ствар у животу извором здравог и неусиљеног живота, док су други по природи наклони да свакој ствари завирују под шарену љуску, не би ли у спољашњем феномену уочили и потајну суву“...

Како већ било, једно је свакако извесно: да сам данас, о заходу сунца, излазећи из чамца на, острво Локрум, осећао у души као неку бескрајну, неисказану сету. |

Овом би малом дубровачком острву доиста доликовао назив: Острво Мелангхолије.

Густа шума од борових дрвета и тмастог ловора прекрила та махом унаокруг, па се из тог бујног сада шири на километар даљине нешто налик на одисај величанствене катедрале, у којој као да си запалио неброј кадионица засутих смирном и тамњаном. Вода је овде тако бистра, да јој оком прозиреш у најдубљу дубину, па можеш да; пратиш, кроз лагано таласање морске маховине, -вијугање сребренкастих ципола, којима се дробови светлуцају као узвитлане оштрице.