Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

ХЕРЦЕГ-НОВИ. 78

Зеленику и Кумбор, те у даљини кречна брда про ногорска, што се истичу у плаво небо као ужасни остатци хаоса. -

Некако у шест сати после подне банух у мана“ стир, надајући се да ћу у њему затећи новог бококоторског владику, преосвештеног еп. Доситија, ал он бејаше у тај мах у својој резиденцији, у Котору. Браћа калуђери, моји ранији знанци, дочекаше ме и овог пута врло љубазно и проведоше кроз манастироку дубраву, по којој смо у разговору вастајкивали на најлешшим тачкама, дивећи се лепоти разних перспектива и панорамских видика. По земљи, куда смо пролазили, беше пала суха махови“ на и начинила прави тапет од лишћа. Ала дивне тишине у густом хладу те шуме! Око мене је све тако пријатно и тако мирно било, да сам — заборавивши сваку бригу — очаран гледао пред собом, задовољан што дишем, што сам жив!

Сад се упутих из манастира да се уз саму обалу морску вратим пешке у Нови, дан је већ нагињао крају. У зраку бејаше изумро сваки шум, сваки поветарац, и само што је још певукао попац. Идући путем, ја сам са неким чудним, љубопитством посматрао кржљаве биљке и посрнуле стене покрај пута, које ми беху познате чак из детињства, и које се бејаху тако мало промениле. У сутонској румени, боје предмета не могаху бити лепше: јасно плаветнило планина, плаветнило мора, смаратдско зеленило џбунова што покриваху стене, црвенило ши“ пака, мрко зеленило маслина — све ми то ствара“ ше праву радост за очи. И ја сам се мишљу враћао у оно невино доба прве младости, кад је човеку тако пријатно живети, већ самог живљења ради. То су године из којих нам се највише жури изаћи, а У којима бисмо, напротив, требали највише чајати, јер су то дани среће и задовољства, које ништа не може да помути. Па и кад нас каква недаћа у тим младим годинама снађе, ми је лакше подносимо, ми се лакше одупиремо, јер је све — па и само страдање неким чаром обојено у том дивном према-