Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

УТИСПИ С КОРЧУЛЕ

Један од толиких путника са Запада, коју су се с Толстојем састајали у Јасној Пољани (не памтим му имена, но као да је то био неки Француз), прича, између осталог, како је извесном приликом упитао чувеног писца, зашто се понекад не ишчупа из своје самоће, те малко не прокретари по •великим европским варошима, где би га његови многобројни штоваоци дочекали са одушевљењем. На то ће му благим осмехом Толстој:

= Господине, ја се потпуно слажем с оним индијским мудрадем, који је у путовању видео једну од седам излишних ствари на свету. :

Као многа друга реч великог руског мислиоца. и ова изјава Толстојева узела је обслик загонетног парадокса. Као зашто да је путовање излишно;... Бог ће то знати. На сваки начин, ако то мишљење има смисла за тенијалне људе и за... индијске мудраде, оно је апсолутно без вредности за нас, ситне створове, који не носимо собом, као они, читав један свет. Ми, осредњи људи, не можемо да у пустињачком животу налазимо она задовољства и оне утехе, што их уме да нађе један Толстој; и стога, је наша чежња за кретањем разумљива. Оитној тлуми наше егзистенције потребна је, о времена на, време, извесна промена у сценерији. И зато је за нас свака промена атмосфере коју дишемо, сколчана с неким потајним уживањем, и то чак и онда кад се напросто крећемо у врзином колу своје робене земље.

Из Херцег-Новога, смо јутрос пошли у осам и по часова, и мада, је лађа на којој се возимо (дубровачки пароброд „Петка ) прилично брза, не могосмо опет стићи у Груж него тек у један час после подне.

~