Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

М

92 - _ МАРКО ЦАР. —_ <

Разуме се, према томе, да пре тог доба нисмо могли ни ручати. пошто су на броду ствари тако удешене, да се по могућству увек ручава кад лађа стоји. Ја се јутрос на доручку нисам никако штедео, па опет морам признати да сам с неком потмулом радошћу чекао да лађа стане, те да нас бродско звоно окупи око трпеве. И тај жуђени час дође, и ја се Џеткиној „Табје а" ћоте“ одужих по најбољој савести, не обзирући се нимало на то што је мој саједац преко пута, неки трговачки путник, сва без разлике јела кудио и налазио да су испод сваке критике. Тај се човек — један аустријски Немац — враћаше из Босне и Херцеговине, па се у своме незадовољству непрестано позивао на одличну кухињу нових хотела у Сарајеву и Мостару. 'Греба, вели, отићи онамо и видети како се нека јела готове. 'Откад је у Сарајеву. отворен „Ноге! Ецтора“, а у Мостару „Ноге Магепфа“, урођеници напустише махом и рамазан и часни пост. Ко би; молим вас, тако луд био да се дави пилавом и сухом пастрмом, код онако пробране кухиње! Уосталом, народ иде у свему за напретком. за културом, те је већ крајње време да се неке отрцане прерасуде и обичаји упокојених времена забаце. Та, до ђавола! не живимо ли ми у доба Маркониа и грофа дЗепелинаг Није ли радиотелеграфија потиснула некадање брвојавне жице, и није ли крилати воз на путу да замени локомотиву: Просвета, наука, то су данас полуге-које светом дрмају и које младим народима утиру пут ка слави и напретку! Двадесети век, то ће, моја господо, бити доба велике економске револуције, која ће из темеља да преуреди друштво на основици социалној...

И незвани предавач коме нико. не упадашеу реч (јер смо сви били запослени жватањем, а без тога слабо вољни да солимо туђу памет) настави без ичијег приговора да у том правцу и заврши своје предавање уверавајући нас о својој чврстој вери у напредак науке и победу позитивизма.

Беше управо крајње време, јер се наш кашетан. који сеђаше у зачељу, почињаше да врпољи на сто-