Nedelja

Страна 2

Број 1.

Анка: Ју! Да нас не чује деда Паја. Катарина; Не бој сг, не бој се! Тај и иначе ништа не чује и не види, а још кад пуши своју лулу, онда као да је у облацима. (Гласније)! Деда-Пајо! Ој, деда -Пајо! Деда-Паја (омањи, погрбљен старчић, сав сед, лица збрчканог, очију полуотворених, угашених; иокрети су му несигурни, руке му дрхте, не видп и не чује добро, на себи има старо, поцепано одело са кога висе закрпе, на ногама ципеле, кроз које су му пропали боси прсти, гологлав је; дуга већ давно неочешљана коса пада му на чело и уши; глас му је слаб, монотон; речи изговара лагано. Диже главу и гледа наизменце у Катарину и Анку): Шта је? Ко ме то зове? Катарина: (гласније): Зар ниси ништа чуо? Деда Лаја\ Шта? Катарина: Пуцали су топови. Деда Паја: (после кратке паузе): Лажеш. Ачка : Јесу, богами. Деда -Наја : Да су пушке — можда и не бих чуо, али топови... Јок, лажеш. Анка : Сам не чујеш, а другом нећеш да верујеш! Деда-Паја : Људи воле да лажу. Катарина : Ти си неверни Тома. Деда-Паја : Ја верујем у Бога. Анка : Кнд верујеш у Бога, онда треба и у човека, јер га је Бог створио. Деда-Паја : Бог је проклео човека, јер је човек 'тео и њега да слаже. Катарина : Па и ти си човек, не треба тако да говориш. Деда-Паја : Ја сам овде с?д само онако, много нас је па чекамо на ред. Моје место није више овде на земљи. Анка (смејући се): Већ под земљом! Ха ха ха!.. Катарина (смејућисе): Еј, деда-Пајо, деда -Пајо!... Олга : (омалена, витка девојка од 20 година, лепушкастог, нежног, нешто бледог лица, лепих сањаличких очију, бујне плаве косе; на себи има деколтовану белу блузу и црш^ сукњу. Дотле замишљена и удубљена у свој посао, окреће се и гледа прекорно у Ка-

тарину и Анку; тихо): Сгрома' деда!.. Како вас није жао да му се тако смејете!... Катарина : Марч он много!... Анка : (гледајући дрско у Олгу, с подсмехом) : А зар смо ми криви, госпођице Олга, што сте ви тако нерасположени!?... Олга : (наставља свој посао и не погледавши је). Деда-Паја : Смеј је благословен, он је изиш'о из раја, али су га људи изопачили. Анка : А одакле је изиш'о плач ? Деда-Паја : Шта велиш ? Анка (гласније): Питам те, одакле је изиш'о нлач? Деда-Паја : И он је из раја. Катарина : А јесу ли и њега људи изопачили? Деда-Паја : Свака суза вреди више но читаве молитве. Истинске сузе откупљују грехове. Анка (смејући се): Ти мора бити да си некада био калуђер. Деда-Паја : Сви људи су свештеници, само сви не служимо истом Богу. Катарина: Па ми сви имамо једног Бога. Деда-Паја : Молимо се једноме, али служимо другоме. А најгори су они што би све жртвовали свом једином Богу — пуном ћемеру. Катарина : Људи нису криви што то Бог није дручкије уредио. Сваки мора да се бр не о новцу, јер без њега нема живота. Деда-Паја : У моје је време било много више дуката но сада, али онда је новац био к'о неки благослов Божји, а данас ко има много новаца, тај не зна за Бога, тај нема душе... Анка : Ха ха ха ! Ала ти мудро говориш !... Деда-Паја: Јесте, тај нема душе, тај је себе продао ђаволу. (На вратима средњег стана појављује се Фема.) II Појава. Фема, аређашњи. Катарина (спазивши Фему); Ју,црна Фемо, ти си ваљда досад спавала? Фема; (има 42 године, сувоњ' ва ; носи цицану реклу и сукњу, а на но-