Nedelja

Број 1.

— Благајник није овде, одговорише му они кратко; а ми вам не можемо учинити ништа. — Одведите ме, дакле, господину Фовелу. Док су се неки колебали, шта ће да раде, диже се један млацић по имену Кавељон, који је до прозора радио: — Господин Фовел у ово добаније никад код куће. — Према томе доћи ћу доцн:гје, одговори Кламеран. За тим се окрете и оде, не казав ни „збогом," баш онако исто као кад је и ушао. —- Неуљудан човек, прчмети мали Кавељон; а није баш ни срећан, јер ево господина Проспера. Главни благајник банкарске куће Андрије Фовела, Проспер Бертоми, био је човек око својпх тридесет година: леп, стасит, плав, одевен веома укусно и по најновијој моди. Смело би се могло рећи за њега, да је веома леп човек, кад не би био и сувише укочен као какав Гнглез џ кад се на његовом лику не би онако јасно огледало задовољство са самим собом. —, Ах! стигосте, викну мали Кавељон; а баш сад су вас тражили. — Ко? Да није некакав сопственик самокова'? — Јес, баш он. — Па он ће већ доћи понова. Знао сам да ћу данас одоцнити, па сам се постарао још јуче. За тим је отворио врата и ушао у благајницу. — За овога се одиста може рећи, да није кидљив благајник, примети један од чиновника. Шеф му је до сада сто пута казивао, да не долази овако доцкан, а он као да слабо мари за то. — А што и не би, кад му шеф гледа све кроз прсте. — У осталом, откуд би и могао долазити раније кад сваку ноћ освиће. Зар не видите како је и јутрос блед? — Шта се то нас тиче? Зар он не врши своју дужност тачно? Запита Кавељон. Волео бих видети којег од вас на његовом месту. Кавељон нагло преста говорити.

Страна 7

Врата од благајнице се отворише, а на прагу се указа благајник, сав пребледео. Једва се држао на ногама. — Мене су покрали! муцао је. По бледом лику, загушљивом гласу и несигурном кретању благајниковом видело се, да је до дна душе потресен, да је у очајању, па су сви поскакали са својих места и пришли му ближе. Као полумртав паде им у наручје; чело му обли хладан зној; — морадоше га посадити на столицу. Сви га опколише и запиткиваху: — Покрали су вас? Како, где и на који начин? Проспер је поступно долазио к себи. — Однеше све, што сам имао у каси. — Све'? — Све, све! Три свежња хиљадарки и један свежањ педесетица. Сва три свежња беху обвијена завијутком хартије. Глас о крађи муњевитом брзином се распростр'о по кући; канцеларија се брзо препуни радозналим светом. — Дакле, обили су касу'? запита млади Кавељон Проспера. — Нису, каса је недирнута. — Па како су могли иначе? — То не знам. Доста то, да сам јуче имао 350.000 динара, а сад их немам. Сви су ћутали, само се један постарији чиновник није ни збунио; ни престравио. — Не очајавајте, јамачно је господин Фовел узео новац из касе. Несрећни благајник, кад чу то, на мах се подиже, па се чисто. као удављеник.за сламку, ухвати обема рукама за ту мисао. — Иматеправо, викну радосно, мора бити да је шеф узео. Али после мале почивке настави: — Не, не, рече малаксалим гласом; то није могућно. За ових пет година, од.кад рукујем касом, госпбдин Фовел' није ју ни једном отворио без мене. Кад год му је затребало новаца, или ме јесачекао, нли је кога послао да ме зовне, али у мом одсуству није дирао у новац. — Свеједно, примети Кавељон, пре икаквог очајавања ваљалд... бн„».цзвестити шефа.