Nedelja

Број 1.

Страна 11

другога назива: брат-Томићу, брат-Симићу, брат-Рајићу ..... — Добро јутро, брат-Томићу! иазива Рајић Томићу при састанку у кафани, а добро му се, по навици, загледа у уста. — 'Бро јутро, брат-Рајићу! И рукују се. — Како си спавао? — Добро. — Е, е? — Царска нумера! — Ако, ако .... А кад дође Симић то се исто понавља. И чим један устане пссле кафе са свога места, устају и друга двојица, те одлазе у шетњу. Иду напоредо лагано, сва тројица. Сви ћуте, докле тек који не прекине ћутање: — Лепо време! — па се загледа у небо. — Лепо! — одговара други, па и сам пегледа. — Лепо! — на то ће и трећи. Па пођу даље неколико корака, докле Симић застане. Рајић и Томић смотре да је Симић застао, те стану и сами; окрену се обазриво да их когод не слуша и очекују да им он што каже. Симић им приђе корак ближе, те, пошто се као и они обазриво окрене, духне руком у длан и покаже пут вароши. — Ама ови ће скоро... Рајић и Томић разумеју га. Симић мисли о скупштини јер је она на окупу. — 'оће ја! — вели Томић. — Још како! —- на то ће Рајић. — Данас, сутра... — Е?! —■ Ова влада мора пасти... — Мора... У разговору дођу до терасе са савске стране, стану уза жпцу што ограђује шеталиште и гледају Саву и Дунав. Рајића необично занима некакав реморкер на Сави, што вуче за собом десетак шлепова и размишља: колико би требало упрегнути волова, па да све то повуку. — Ђаво Шваба! — тек ће значајно

вртећи главом; намигне оком, а обрве дигне у вис. — Ђаво! — потврђује и Томић, ма да не зна о коме је то Шваби реч и због чега је то Шваба ђаво. Симић опет зачуђен, зинуо. Гледа Рајића право у уста, а израз му је лица такав, као да би му хтео да каже, како НТваба није ђаво. — Ђаво, и то велики ђаво! — понавља Рајић, па показује Симићу прстом на реморкер. Симић и не погледа онамо куда му Рајић показа. Намршти се само, али не рече ни речи, да не би планула распра о Шваби. Томић погледа обојицу, а по изразу лица Симићева виде, да се он са Рајићем не слаже у мишљењу. Својим штапом удара лагано о жицу поред шеталишта и звиждуће неку арију у три такта. Симић гледа Томића неко време како лупка штапом. У томе протрча гуштер од некуд поред самих врхова Симићевих ципела, па стаде баш пред Рајића, али он то не смотри. Рајић би нешто рекао Томићу, али кад га виде како звиждуће, заборави шта је хтео. Сасвим инстиктивно и сам проба да евижди, али не може, јер нема предњих зуба. Симић погледа обојицу, па би да им покаже гуштера, али се боји да гласом или покретом руку не уплаши животињу, те чека, да Рајић и Томић сами погледају у земљу. Одједном Рајић кихну тако јако, да се Томић трже, а гуштер побеже. — На здравље, брат-Рајићу! — вели му Томић. — Хвала, брат-Томићу! — одговара Рајић. А Симић готово љутит на Рајића што кијањем онако уплаши гуштера, ни да га погледа. Чини се да није ни чуо ни опазио, кад Рајић кихну. Сасвим немарно шара он по земљи мапу Србије, само мује тешко да обележи правац западне Мораве. Врхом штапа убада пажљиво у обележени простор, као да би да означи поједине градове у Србији. Погледи Томића и Рајићд у једноме