Nedelja

Страна 16 неочекивано и страшно самоубиство, које је све поразило, који су изближе или издаље познавали покојника. Чудновато! Тих, скроман, увек послушан и деликатно постојан младић сматран је за једног од најбољих ученика и уживао је опште поштовање не само другова већ и наставника. Нико није подозревао, никоме ни на памет није падало и осим мене ником није било познато, да се под том,на први поглед покорном и мирном спбљашношћу скрива вечно, дубоко, и бд свију скривено узбуђење и незадовољство самим собом. Нервозан, повучен, избегавајући шум и љубећи осамљеност, драги Влада, спадао је у ред оних неискварених, чистих као кристал младића, за које се не лепи и не може се прилепити никакво блато. Сва његова несрећа дошла је отуда, што располажући са трошним здрављем, а обдарен од природе необичном осетљивошћу упечатљивом природом, — мој незаборављени покојник, сваку споредну — незнатну увреду и погрду, у опште геправду примао је срцу тако ватрено и осетљиво, као да се она тицала њега лично, као да је од тога зависила судба васионе. Ето, то болесно саучешће у ту!,им патњама у вези са наслеђеном меланхолијом и разн.^м другим незгодама у породичном животу — и погубили су мога несрећнога друга. Вредно је још додати, да се овако чиста и безпорочна душа, овакав као што изгледаше, дубоко уверен и сталан Хришћанин непрестано мучио, кидао и предавао се грижи савести, вечно је мучио себе, окривљујући се за неке необично тешке грехове, за које га чека тешка казна — на оном свету и на страшном суду... Уз то је још дошла и неодбацива мисао о свом слабом здравгу, о горкој невољи најближих сродника и још уз то и мучно сазнање своје немоћи, сазнање, да је он неспособан, да се управља, влада према приликама, па да је према томе, потпуно излишан човек, који никоме није потребан, никоме не може допринети ни најмање користи. Самоубиство тако беспрекорно васпитаног младића није могло, разуме с >, проћи неприметно и изазвало је разна тумачења у штампи. Те тако, добровољна смрт мојзга друга дала је повода једноме листу, да проговори нешто о превременој распуштености и разочараности савремене школске младежи. Ништа једностраније ннсам прочитао од

Број 3 и 4 тога, ко бајаги разјашњавања, које најлепше осведочава непојимање нашега живота, потпуно непознавање онога, чега се господа писци лаћају да расправљађ и то са таквим самоуверењем и самопоуздањем Пре свега, да ли се могу овде допустити растегнута објашњавања ? Је ли право према неким поједиоим фактима без икаквог обзира бацати кривицу на сву младеж? Рецимо да је она заиста развратна, да разрушава своје здравље и пре врзмена крши своју снагу и способности Али нашто сада претеривати нашто нам је мржња и разочарање животом? Јер да би човеку омрзао живот, треба да је добро и тем^љно упознат са свима „ лепотама бика". А како ће познавати живот један голобра и младић који, право да речем, тек ступа у стварни живот и има о њему сасвим збркано мишљење ? На основу чега се може количина преживелог мерити бројем преживелих година т.ј. узрастом човековим ??.. Ако усвојимо такву оригиналну меру, онда морамо нпр. нашег прзстарелог учитеља историјз, па чак и сав педагошки персонал наше гимназије прибројити таквим људима, који владају са највећом количином духовних врлина. А међутим ја сам ув?рен, да наши умно преживели наставници ни о чем озбиљном не мисле, не интересују се; ништа их узвишено није узбуђивало. Све њихове матримонијалне бриге и способности биле су концентрисане на желудац или полне органе. На против пак неке силно упечатљиве и богато обдарене нрироде, као Помјаловског, Каронина, Никитина и др. од прилике за 16 до 20 година пропате толико, колико тупоглави старци не пропате за све време свога дугог, али чисто животињског живота. Није узалуд млади песник Надсон рекао, а што је најглавније то је тачно: — ,,Мало се живело, алн много преживело И ето баш обилношћу размитљања и дуге патње, тим, тако рећи претешким бременом, објашњава се пре времена малаксалост савремене младежи, која нема ни чврстога здравља, ни енергије, а што је најжалосније ни солиднога знања. На тај начин, не треба овде, разочарању тражити узрока самоубиству, већ у одсуству светлих идеала, савршене неспособности за борбу и оном неописацом ужасу, који овлада млацим људима само при помисли, да морамо сав свој

(