Nedelja

Страна 20

Број 3 и 4.

но изменила физономију онога интимнога маловарошкога живота, огледала средине између вароши и села; где није подвојеж сти између чиновника и трговца, занатлије и рибара —- добиће приближну слику о томе како је у њој примљен и пронесен са чуђењем од уста до уста глас о Пантину путу. Пут Панте Буркоша гшстао је догађај, који се, истина, није још остварио, али којм занима све редове грађанства у варошици. И Хаџи Миша, абација, што у зору лупом ћепенака на своме дућану и оном старинском песмом: „Све се кунем и преклињем и говорим ја; Да ие јашим коња враиа делн-Јаблана, И не идем драгој својој под демнр пенџер" б}-ди суседе ; и Чеда, срески практикант, што с вечери сбилази око прозора Симке Кавурмине и пева јсј: „Ја сам мала гејша а ово Јапан." и још неке друге џесме, тугаљиве уву Стојадина Чукља, општинскога писара а њенога. вереника, због чега се између њих двојице !- зродила гучп говоре само о путу Панте Буркоша. Па онда чича Танаско баштован са поткованим ко.ндурама, оран увек на препирку са среским еконбмом: кад је време окопавању бостана и који од њих двојице има крупније краставце; па Стеван Гецан крсјач, са црвеним пикетским прслуком и лептир-машном што се везује на чвор, а који је, узглед буди речено, за време руско-јапанског рата хтео да иде у руске-добровол>це, али.је рат брзо окончан, те му се није. дала прилика, да покаже „жутој раси" ко је и шта је он и шта вред : ; па онда Марин берберин, што по најкећој жези иде лети гологлав само да не поквари фризуру — сви се они подједнако интересују питањем: шта ће Панта Буркош у Београду? И нгје да су се томе чудили само они, што нксу Панти никаква својта. Чак ни Пантпна сестра Јулка није знала ради чега јој брат путује; а када га упита, он само подпже значајно обрве у вис, и некако јој гордо одговори: „Важним послом". Исто онако, као што је и другима одговарао.

Тај Пантин одговор још је више заголицао радозналост сестрину и осталих, те ће где који и дирнутн Панту: било да га исмеју, било да коју .докуче више' о његовоме путу. Али Панта то и чује, и не чује, те свакоме пркосно одговара: „Видећете.ви Панту док се врати из Београда: који је он." Него у последње вредде десило се у варошици много што-шта, што је стајало у тесној вези са Пантиним путом и убедило поштовано грађанство: да Панта Буркош не путује било чега ради V Београд. Тако је поштар свуда јавно говорио, како је Панта ту скоро добио. неко препоручено писмо из Београда, а то већ није за варошицу ситна ствар: кад Панта Буркош добије препоручено писмо. Марин берберин пргча гдегод стане: како се Панта про.шле суботе није код њега обријао, а на његово пнтање : што то није учннио, одговорио му: „Нека, нека, сшишаћу се и бријаћу се при пОласк\ 7 за Београд." Мита Манојлов, рибар, пре недељу дана, докле је оштрио удице на Дунаву, смотрио је Панту у врбаку како читг. •неку хартију,. непрест.ано маше руком н држи као неки говор, од когаје.он, Мита,. чуо само неколико речи : „Поштован ' госплдине министре* и „хвала, госп :дине министре!"/.. Сестрд Пантина дбказ.ује: да су њена деца видела, како је Панта 'у оиоме џрепоручено .ме пгсму, што је добио из Београда, примио једну банку и да је њеној деци — а она их има шесторо — обећао да купи свкма звоицад за врбицу,- . само „док му упали кец тамо у Београду"... Е, ту радознала сестра, када од брата не докучи ради чега путује, оде баба-Тодори врачари, да јој она впди у картама: да ли ће се Панта уасннти од тога пута. И баба-Тодора, пошто размести карте, нађе.: да Панти предстоји неки дужи пут, са кога ће се срећан и задовољан вратити. А у потврду тога што виде у картама, закле се у оно „кривоного сисанче", тојест у своје унуче, у које се она најчешће заклињала. (Наставиће се) •^с •>&