Nedelja

лрана 10 а.е ме дочекати Коцана и провирио сам на отвор кроз браву. Наједан пут се отула зачу дебели и крештави глас у коме одмах познадох своју газдарицу Коцану да је љута. — Кој' је тој што чука на порту ноћаске? јИ не сачека мој одговор понови: „ти ли си тој?... А не ли сам ти казала да ми не викаш по кућу" — Ја нисам хтео опет одговоритн .ништа, него понова провирим на отвор од брајвеикако беше месечина, на моје изненађење I спазих да Коцана урукама носи револвгр, који беше управила на капију и готова да пуца. Видећи револвер код ње, ја се реших да се мало нашалим и окушам: да ли сме пуцати, и онако из дубине казах: „отварај оначе ћу те убити кад уђем." Тек што сам ово изговорио, а отуда се зачу глас: , Божз господе, па овој неје он'ј господин," за тим се разлеже пуцањ револвгра. И док се ја прибрах од овог изненађења, зачу се лупа вратима, а и кључ шкрипну двапут у брави, Коцана је била већ у својој соби. Ја сам одмах после овог догађаја отишао у кафану на преноћиште. Сутра дан кад сам отишао к<>д куће, загекао сам Коцану пешкиром повезане главе, лежи н-а кревету и ако беше већ превалило подне. Чим ме спази на улазу она повика: „а!.. а!.. Куде си ти господине, ноћ' с мен' теде једн човек да удави саму, а ти се с'с певачице проводиш по мејане? — Ја као мало изненађен рекох оно уобичајено. „та није могуће", док ће ми она на то одговорити „могућно ли је, не ли је могућно, ти одма да си ми изашја из моју кућу, зашт ја нећу такви кирајџије, што по цел ноћ седив по мејане, а ја женска страна, како кукавица сама у кућу-" Ову увреду Коцане нисам могао ничим загладити, и ако сам јој обећавао да ћу од сада бити тачнији Она ме није хтела ни саслушати, него ми је пред носом затворила врата од капије, и ја сам се морао иселити.

Број 5.

О

У ПРОЛЕЋЕ

Пренула си песмо моја, Са пролећним првим сјаЈем, Па ме питаш, што ја ходим С тугом, болом и очајем! Није ништа, мила моја ! Мене ведри живот нови,

Веселе ме песме тица, Руже, шеве, лептирови. Само кат-кад горак уздах Из срца се отме мога, Кад се сетим мог пролећа, И сунца му радоснога! Е, тад само, у том часу, Да се миљем све окити ! Ма синуло сто пролећа, Ја не могу вес о бити ! Сокољанин.

ОУТ ОАНТЕ (Насгавак)

Наравно, да је оно. што баба-Тодора виде у картама сазнала сутра-дан цела варошица. Тај Пантин пут заинтересовао је, Бога ми, и чича-Перу Ђуркића, те, када се једнога дана повед? реч на раскршћу о Панти Буркошу, донесе старац свој стари вечити календар са рождаником, сановником и кућним саветником и, пошто разабра: које је године и месеца Панта рођен, нађе у рожданику: да Панти Буркошу предстоји дуг век и свако „благополучије" баш у позној старости, наравно, ако преболи шеснаесту, двадесет четврту и тридесет-пету годину. Па како је Панта био већ претурио и четрдесету, то људи углавише: да није више бојазни и препрека Пантину напретку и срећи, која је на помолу. А чича-Периној се књизи мора веровати. Ако који у варошици ружан сан усни; или коме когод у кући занемогне, сваки то трчи одмах чича-Пери. И он свима нађе у тој књизи, „растолкује" гата сан значи, какве ће среће у животу дете бити; како се која болест лечи и много још друго. Тек после овога, што се из карата баба-Тодориних и књиге чича-Парине сазнало, са највећом се запетошћу и интересовањем очекивало испуњење „предсказанија". II Сунце се тек рађа иза каменитога венца преко Дунава, а ведро, пролећно небо без иједнога облачка наговешћује топао дан. Отварају се капци на прозорима белих кућица, покривених шиндром и ћерамидом, у варошици; блиста се крст на врху црквеног