Nedelja

Страна 10

Број 6.

осети: да га здрава нога не могаше држати. Уши су му зујале, а у грлу га нешто давило. Његове се усне мицаху и шапутаху нешто. једва га хладном водом освестише. С>н уста. Тешком муком, упирући се на штаке, крете кући лагано. После клонулости, која јеунеколико попустила, осећао је страшну жеђ, те сврати у прву, најближу кафану, пуну отмена света, да што попије. Али пре, него што хтеде сести у њој, келнер му приђе и замоли га да оде из кафане. — Овде се не проси! — рече му и повуче га за рукав, показавши му излазак из кафане и пружи му ситан новац. — Да седнем само ! — молио је просјак. — Пусти ме да седнем. Нећу милостињу. — Напоље! — викну келнер. Овде ти није место ! Он обори главу и, посрћући, изађе из кафане, али не хтеде примити пружену милостињу. У другој се кафани то исто понови. То га утуче. „Просјаче, није ти место међу људима!" — мрмљаоје, презирући у томе тренутку сама себе. И више не имаде храбрости да сврати ма где. Огорчен на људе, који га не жалише са његових телесних недостатака, а сматраху га за нешто ниже од себе, он виде да у очима других није ништа бољи од оних у дашчари. Сада, после толико година, презре заштеђени новац, јер виде да је радио нешто безуспешно. Најзад приђе низу кола што стајаху на Теразијама и погоди се да га одвезу у дашчару на гробљу. „Нашто ће ми новац вишг?" — питао се, седећи у колима. — „Зашто штедих до сада ?" Кола су јурила дуго, а он је задубљен у мислп прелетао многи горки тренутак из свога живота. И не смотри када кола стадоше пред дашчару. — Ту смо —- рече му кочијаш не силазећи с бока. — Стигосмо.

Просјак се трже и виде где је. Маши се руком у недра, извуче из њих чарапу, развеза је, плати кочијашу, па сиђе у дашчару. У дашчари је за столом био већ окупљен просјачки колегијум, а пред њима већ празан литар ракије. Дебели Момир, без једне руке, причао је ћоравој Миљи и ћопавоме Јакову неку масну епизоду из свога живота, докле тепави Радоје, слепи Тодор и његова жена Петрија понављаху, ваљда, десети пут припев неке песме: „Љубићу те до зоре, Грлићу те до зоре..." клатећи се на свзме месту и дајући такт руком. Када се „лорд" појави на вратима, умуче песма, а Момир прекиде причање. Сви га погледаше мрко, али се лорд не збуни, него се упути столу и седе до Момира, па затражи ракије. Када доби ракију, попи је у два гутљаја. После ракије осећаше још јачу жеђ, те затражи још једну, па и њу попи. Просјаци се зачуђено згледаше, што он, мимо обичаја, поручи више ракије, те се почеше гуркати. Тепави Радоје подиже онај готово празан литар са стола, и сасу оно мало ракије што још би у њему у чаше, па, муцајући рапавим и несигурним гласом, отпоче неку песму : „У јутру ми ружа цвала, пре сунчева рађања..." Остали просјаци, мумлајући и крештећи, придружише му се у певању, те забруја у дашчарн као у кошници. Тражећи погледом испрва равнодушно шта се око њега дешава, он осети неку склоност према тим људима. О кћери више није мислио и да би заборавио оно, што га је снашло, затражи још ракије. Онај свет око стола, кога се дотле клонио и који је избегавао, дође му сада некако сродан, близак, свој... Он поче себе корити што је дотле тако мислио о њему. Па, не знајући ни сам зашто, придружи им се и сам у певању. (Сврптиће се)