Nedelja

Број 6.

Страна 7

је стражар отворио ћелију, он је још спавао. — Напред, господине, пођите на саслушање. Проспер једним скоком беше на ттогама. Дакле, саслушаваће га. —- Хајдемо, рече Проспер и не водећи рачуна што су му хаљине од лежања мало кзгужване. Успут рећи ће стражар : — Ви сте срећни, господине, имаћгте с честитим човеком посла. Стражар је имао право. Ванредно чврстог карактера је истражни судија, г. Патрижан, који не предусрета никог лажним сажаљењем ни претераном строгошћу. Дакле, имао је све оне особине, које су потребне за једног иследника. Осим тога он је ванредно вредан и стрпљив човек. У стању је да по две три године водити истрагу због каквог злочинства или преступа и радити на томе послу без умора све до-тле, док не уђе у траг злочинцима. Ето код таквог човека је водио апсанџија Проспера. Проспер и његов вођа проптли су некаквим мрачним и дугим ходником, за тим су ушли у собу жандарма, па отуд на малим степенима спустили се доле у некакав узак и мрачан ходник, којим су кратко време ишли, па су се најпосле пели горе уз неке безкрајно дугачке и уске и стрмене степене. Најпосле стигоше у некакав дуг, узак и доснизак ходник, укомејебило безброј нумерисаних врата. Чувар несрећног благајника стаде пред једнима. — Стигли смо, рече му, овде ће вам се решити судба. Чувар је то рекао са пуно искреног саучешћа. Проспер се и нехотице стресао. А у ствари је одиста тако и било. Иза ових врата седи онај човек, на чија ће питања Проспер одговарати, а од његових одговора зависиће, хоће ли га пустити или осудити. Проспер прибра сву своју храброст

диже руку и већ хтеде ухватити за браву, да га чувар не задржа. — А, стојте мало, рече му он, овамо се не улази тако лако. Морате причекати док дође на вас ред; зваће вас. Кукавни Проспер мораде се покорити; седе на клупу а до њега и његов чувар. Ништа на свету не може бити одвратније и суморније од ходника истражног судије. С краја на крај протеже се дуга неотесана церова клупа, која је од многог седења сва поцрнела. Човеку и нехотице мора пасти на ум, да је за последњих десет година сваки оптужени, сваки убица или разбојник из сенског департмана макар једном морао седетн на овој клупи. Као што се потоци сливају у реке а реке утичу у море, тако се исто гомила преступ на преступ, злочин на злочин, док злочинац не дође у овај узак ходник, из кога једна врата воде на галије а друга на губилиште. По речима једног судије, овај ходник, затекаоје у њему велику живост. На клупи није било већ по готсву ни места. До Проспера је седео некакав одвратан злочинац у грдно исцепаним, дроњавим и нечистим хаљинама. Пред сваким вратима стојала је по једна гомилица људи. То су сведоци, које је истражни судија позвао. Чувари и жандарми непрестано су одлазили и долазили. Њихови тешки кораци одјекивали су кроз цео ходник. Они су доводили и одводили притворенике. Ваздух је био загушен и несносан у овоме тескобном ходнику; Проспер је једва дисао. На један пут појави се на прагу некакав човечић, чиновник или послужитељ и викну гласно: Проспер Бертоми ! Кукавни Проспер скочи са клупе, па готово ни сам не знаде како се нађе у соби истражног судије. У први мах беху му се очи засениле. — Из сувише мрачне ћелије ушао је сада у чисту светлу собу. Ова соба, као и све остале у овом ходнику, нема никакве особите одлике.