Nedelja

Број 8.

Страна 19.

Ал' гле „Рибара"!... преко његовог црног и напуштеног лица пређе нека сенка; он ме мутно погледа и туробно спусти поглед, на свога непријатеља! Па зашто?... зашто ми браниш да је волим? Да ти није тешко? да те овај моменат не потсећа на минуле успомене? — Али он не одговори. Са уздахом, који му се оте из груди, окрену главу на другу стране и остаде тако; у ком га положају гледам и данас!... Кад сам понова спустио поглед на девојче, видео сам да оно није приметило нерасположење „Рибарево". Гледало ме са изразом на лицу које је говорило; „Примам те младићу!... дођи и седи крај мене, да се у овој тишини и самоћи наслађујемо мирисомраскошнеприроде!".... — — Тице цркутаху несташно на дрвећу и нарушише тишину. Девојче устаде и оде на ону страну, где је седио „чика Ђура" и једнако гледао у „Рибара". Кад девојче прође поред њега, оно још једанпут погледа у мене и замаче стазом; у том је и „чика Ђура" спази, отрже поглед свој са „Рибара" и спусти на девојче. — И „чика Ђура" ме напусти и гледа на другу страну — прошапута „Рибар". — Зашто тако? зашто ме и ти „чика Ђуро" остављаш, зашто окрећеш главу од мене?... — Што је гледаш „чика Ђуро"? оте ми се из уста. Али „чика Ђура" гледа и данас на ону страну куда је отишла „она" !... А ја!... седим и чекам је... — Ја је волим! Волим њену смелост, нежност и природност тела њеног. Волим њену плаву косу и дуге трепавице; румен усана, ружичасто лице и нежне руке кад ми глади косу њима. И оно место, где је први пут седела и по песку стазе правила фигуре, волим. Волим... волим... све!... Девојко! волим још нешто. Волим самоћу и тишину коју волиш и ти ; волим раскош природе и мирис пољског цвећа!... Дођи девојко!... дођи да у самоћи заједно правимо фигуре по песку стазе;

да слушамо цвркут тица и умилну мелодију водоскока, која увесељава „Рибарову" душу! Дођи!... дођи!... %

СУСЕТКИНА ЗАВЕСА. — Длфред де Мисе, —

Завеса се полагано нише, То сусетка на црозоре жели, Да свежине мало с поља дише; Не знам, али — срце тако вели. И отвара крила полагано; Срце дрхти, — као да се бојим. Ти би, можда, хтела знати, рано, Чекам ли те, да ли овде стојим? Али, авај! сан је пусти био! Јер глупака она воли неког: То је ветар луди намислио Да подигне крај застора меког. Јуна, 1909. год. С француског Београд. Рад. М. Веснић.

ЈА ВРЕМЕ.

Једанпут ме време срело, Старо, грубо и безубо, И ћелаво као и ја, Па ме питат' заподело: Је л' песниче, је л' весниче, Је л' истина освештана, Хајд реци ми, колико ће Твоје песме живет дана? Рек'о бих ти сапутниче, Истина сам, и песник сам, Рек'о бих ти, ал' за себе Никад био пророк нисам. М. М. Петровић.

ПРОЛЕТНА ПРИЧА. ЕЛЕГИЈА. Гора је олистала. Птичице, милозвучним гласом, скачући с гране на грану, извијају умилне песмице своје. Природа оживела. Сунце првим топлим зра-