Nedelja

Страна 20.

Број 8.

зрацима целива поље и гору, а кукурек и љубичица помолили крунице свеже, напојене бистром росом. Сваког сам пролећа седео крај једног планииског поточића, гледајући игру несташних таласића, слушајући пријатно ћарлијање благог пролетњег поветарца, који се губљаше косом. Гора је олистала. Птичице поје Све се то радује пролећу и цвећу, које бујно помаља главице своје, из топле земљине груде. Једна љубичица беше усамљена, али веома мирисна и бујна. Свакога јутра, долетела би, из неког обижњег џбунића, једна весела птичи-

је љубичица давно свенула и ишчезнула, и моја је весела песмица престала... зато ја ваше болове разумем. Кад год пролеће гране, ја ћу се сећати вас двоје: тебе, љубичице, и тебе, птичице мила! и тада ће уздах да ми се извије из груди, чезнући за вама. Гора је олистала. Птичице, милозвучним гласом, скачући с гране на грану, извијају умилне песмице своје. Пријатан зефир ћарлија и прича жалосну причу о згаженој, увенулој љубичици, коју је поточић однео далеко.... далеко.... и о малој, тужној птичици, , која је давно престала да пева, од жа-

^лавна упица на Цетиљу.

ца и напила би се чисте росице, из крунице те лепе, усамљене љубичице. Једнога јутра, као обично, са цвркутом, птичица долете код своје љубичице; али ње ту више не беше! Згазила ју је неблагодарна човечија нога, и она се сасуши на топлом пролетњем сунпу, одакле је ветар подиже. и баци у бистар планински поточић, "који је, уз жубор својих малих таласића, однесе далеко.... далеко.... Птичица се тога јутра сневесели, и није певала више. О мој мили цвете! О мила птичице моја! Ја вам обадво је жалим! И моја

лости увенулом и изгубљеном љубичицом. Саво М. Радованови11.

СОНЕТ — Алфред де Мисе Беатрича Донито је име оне, Што контуре тела имађаше бајне, У грудима белим срце вере трајне, У телу без мрље дух, који не тоне У квареж. Тицијанов син је пожелео Њу вечном да створи, па је насликао