Nedelja

1

Страна 18.

Број 9.

— Право на станицу! заповједи кочијашу, који затегнутијем уздама чекаше ту наредбу. Кола пођоше, радосни Марко окренуо се старцу, п.а, држећи старачку храпаву руку, продужи брзо и испрекидано: — Доћићу брзо, морам доћи, а тада нећу хитати натраг. Разговараћемо се пуно, наприповједаћемо се. Мени треба мој добри чича Стојан, или жив или мртав, треба ми да сазнам све до ситница. — Боже само живота и здравља, па ће се све постићи. Приповједи ми дијете, вјере ти... — Рекао сам вам, да ми је отац погинуо на Дрини, и од његе ми остаде једина драга успомена ова златна колајна, коју носим као најдрагоценије наслеђе. Њу ми је донио и, крадом од мојијех хранитеља, предао побратим покојна оца, рекавши ми да ми је отац био риједак борац. У првој борби, рече ми, отац ти је био тешко рањен, али, не бјеше још честито извидан, дође нам из болнице. Дадоше му ову колајну пред цијелом нашом трупом. Кад му је старјешина хтједе на груди, оцу ти засузише јуначке очи, прекрсти се и пољуби је. Сви из гласа викнусмо и право је, јер му заиста не бјеше равна. Носио ју је једва двије недјеље — у оној љутој борби на Прокопа погину. Још бјеше мало у животу, кад и ја, погођен у десну руку и лијеву ногу, падох поред њега. Једва имаде снаге да колајну скине, предаде ми је шапћући: ако останеш жив, нађи ми јединца, пољуби га у име моје, предај му овај једини аманет и очево пошљедње поздравље! Издахнуо је, а ја му нијесам могао одма припалити свећицу, јер ми рука бјеше пребијена. Наши су брзо одмицали напријед, а видари убрзо нађоше, да прихватају рањене. Превише ми на брзу руку обе ране, па да ме носе натраг. Једва измолих, да ме оставе туна, док ми побратима не покопају. Видјеше ми у руци колајну, па кад им каза, да је његова и да је шаље по мени сину, старјешина ми одобри. Припалим им свјећу и бацим бусен земље у раку, у коју покопаше њих пет заједно. Да ми не остави ту свету дужност, рече ми тада добри стриц Стојане, зажељех ондје лећи узањ, па да и тамо одемо другарски. Хвала Свемогућем,

кад ми додијели да тај свети аманет испуним. Тада ми придјену колајну на хаљиницу, сит се наплака и ижљуби ме говорећи: и ти ћеш бити јунак на оца, још бољи, бићеш кано. мој земљак Марко, та и јеси Марко.... Опростите стриче, ја сам вас растужио мојијем приповиједањем, спазивши да старцу лете сузе низ образе. — Ништа дијете, ништа само приповједај! — Ја сам дијете отуда од Прилипа, говораше ми чича Стојан, а мој побратим одонуд са друга краја нашега народа. Тамо се у рату сазнасмо, завољесмо и побратисмо. Ни за час се не одвајасмо, дијелисмо залогај, свако добро и зло; крви би један другоме дали. Доброме чича Стојану одсјекли су десну руку до сама рамена, а нога му остала добро згрчена. Имао је неку малу инвалиду, али му не достизаше за живот, те је послушавао у некијем кућама. Добар бијаше кано добар дан. Свакако сте га и ви стриче морали виђати, јер је падао у очи: црне масти, сув, повисок, увијек избријан и очешљан; никад друге одоре није хтио, већ све војничку; на глави чиста шајкача, на старој извешталој, али увијек чистој хаљини двије свијетле колајнице, једна бијела а једна жута, десни рукав виси сасвијем празан, добро нарамљује. Никад ми ни ријечи о себи не би рекао^ од другијех сам пак слушао да је био јунак, прави јунак. Слушао сам, да се јунаци међусе пазе, па је ваљда то и било између њих двојице. Бијаше, слушао сам, добријех јунака у нас... — Било их је, моје дијете, и доста и добријех... — Та ја рачунам, да и данас има... — Није да рачунам, већ тврдо вјерујем, да има, Господу хвала, ништа мање но прије.... — Све ми је мој добри чича Стојане казивао, ређао их и из старија времена, и из нашега ратовања, али, кажем вам, о себи ни даби ријеч. Неби могао, а да ме чешће не види, па ми све крадом дођи... — Па каквијем то враговима паде шака и не мога ли се џабаисати, кад су таки ? ^ — Нијесу били добри људи. Не знам ^ право ни одакле су се доселили. Знам само, да је жена ружно говорила српски.