Nedelja

Број 9.

Страна 3.

само још једна: радо залива вином добру печеницу. Извините! има још једну особину: воли свога мужа. Од прилике баш тада кад се господин Патрижан враћао из болнице, госпођа Александра грдно се забринула, што јој нема мужа на ручак. Већ хтеде сама ручати, кад чу слугу где виче: — Ево господина: Фанферло се указа на прагу. Пре три годинб Фанферло је држао радњу за тајне извештаје, а госпођа Александра трговала је тада са половним хаљинама, врло сумњивог порекла, те је за то веома често морао надзиравати њене подозриве муштерије — ето, ту се зачело њино прво познанство. Доцније су се венчали, а то само с тога, шго су веровали да ће светим чином венчања спрати прљаву прошлост своју. Од тога дана госпођа Александра напустила је своју дотадашњу радњу, а Фанферло је ступио у сталну полициску службу. Скупив сву своју уштеду узели су под закуп гостионицу код Арханђела. Радња им је ишла добро и они су се богатили. Суседи. који ни из далека нису слутили ништа о везама Фанферловим с полицијом, јако су га ценили и поштовали. — Што си тако одоцнио, драги мој, викну госпођа Александра бацивши кашику из руке, да би могла загрлити свога мужа. Фанферло је био међу тим веома расејан, па је остао хладан и после загрљаја жениних. - Савршено сам се заморио, рече, цео дан сам играо билијара с Еваристом, собаром Фовеловим, који је добио оно%ико партија, колико год је хтео, ма да нема ни појма о „карамболу." Ономад сам се познао са њим а данас смо већ најбољи пријатељи. Ако бих желио да ступим код Фовела у службу на место Антониново, могао бих несумњиво рачунати на препоруку Еваристову. — Шта, ти да будеш послужитељ, ти?! — А што да не, кад ћу на тај начин видети све јасно, шта се ради у кући Фо веловој, а имаћу и могућности да познам изближе све људе у тој кући.

— Дакле од собара ниси могао дознати ништа? — Ништа што би могло имати за ме какве вредности, и ако ми казује све што год зажелим. Овај банкар чудновата је тица. Еварист ми рече да нема ни таквих мана, због којих би његов собар могао зарадити који грош. Не пуши, не пије, не игра карата, не држи метресе; једном речју, прави је светац. Има милионе а живи као и ма који прост грађанин; до лудости љуби своју жену, обожава своју децу; чешће прима походе, али много ређе одлази од куће. — Жена му је јамачно млада? — Имаће око педесет година. Госпођа Александра се нешто замисли — Јеси ли распитивао за остале чла нове породице? — На сваки начин. Један му је син официр у не знам ком пуку, о томе, дакле, не вреди ни говорити; тај је млађи. Луцијан, старији, седи код оца и тако је смеран као каква девојка. — А жена и Фовелова синовица? — Еварист није ми умео рећи о њима ништа. Госпођа Александра слеже раменима. — Кад ниси могао ништа пронаћи, значи да ништа и не постоји и ја, да сам на твоме месту, знаш шта бих радила? — Шта? — Тражила бих савета од господпна Лекока. Фанферло, кад чу ово име, поскочи као да су му опалили топ крај ува. — Леп савет, могу рећи! Дакле ти хоћеш да изгубим свој положај ? Господин Лекок само поиздаље да слути шта сам хтео... — Па ко ти вели да му саопштиш своју тајну? Ти ћеш га сасвим равнодушно запитатм за мишљење. Казаћеш му само онолико колико можеш, а све друго ћеш прећутати. — Полициски агент поче размишљати о савету женином. — Можда имаш и право, рече најпосле, али господин Лекок је веома лукав, па лако може и сам .погодити шта намеравам. Лукав!... рече госпођа Александра мало раздражена, лукав ! Ви сте му и створили име и глас, казујући непрестано да је лукав.