Nedelja

Страна 6.

Госпођа Александра уздрхта у забуни и не умеде објаснити себи за што се њен муж љути толико. ' Ко је то видео! настављаше полициски агент; да уђе у кућу носач и нико да га не примети. Како се то могло догодити? Ах, то нису чиста посла, иза тога се нешто скрива, а ви, госпођо Александра, као паметна жена ипак сте то лико безазлени, па сте хтели нашу „малу" одговорити од састанка. — Али, пријатељу... — Шта! Зар се нисте могли одмах сетити да ћу је ја пратити. Помозите ми брзо да се преобучем. Лажна коса и лажна честа брада учинише Фонферла непознатим. Обукао је плаву блузу и у опште тако је изгледао као они радници, који по цео дан траже посла, а моле бога да не нађу. Кад се спремио запита га госпођа Александра: — Је ли код тебе твоја карта? — Код мене је. Пошљи на пошту ово несрећно писмо, које је писала Кламерану, па за тим пази. То рекав јурну напоље. Госпођа Александра му довикну, али он не чу: — Са срећом! — Жипсијева измакла је за неколико минута у напред, али Фанферло је ипак брзо стигао. Ишао је овим путем, којим је и млада девојка морала ићи, и већ код моста Санжовог стигао ју је. Жипсијева је ишла веома непоузданим корацима; корачала је час брже, час лакше, као и сваки други, који је нестрпљив од радозналости а међу тим зна да је рано пошао, па бт желео да му време у ходу протекне. На шатлеском пољу стаде пред позоришним објавама, за тим је два три пута обишла око трга и најпосле седе на једну клупу омнибуског друштва. После непуног минута уђе за њом и Фанферло. Па и ако је имао честу браду, ипак се бојао да га Жипсијева не позна, зато је сео у засенак преко пута од ње. — Чудновато место за састанке! мишљаше у себи Фанферло, посматрајући младу девојку. Ко ли је то одредно са станак са њом ? Судећи по њеној радозналости, коју читам из њених очију, и

по немирноћи њеној, смео бих се опкладити да не зна кога чека. Здање омнибуског друштва било је дупке пуно света. Званичници су сваки час објављивали куд полази који омнибус. Свет је непрекидно долазио и одлазио. Кад год је ко ушао, Жипсијева се чисто стресла а Фанферло би тек помислио: — Да ли је овај? Најпосле кад је на кући париске општине избило девет, уђе у друштвену кућу некакав човек, па се упути право Жипсијевој, коју је учтиво поздравио, То је био човек средњег раста, доста угојен, црвених образа и риђе косе и браде. По оделу изгледао је као какав добар домаћин из грађанског сталежа, иначе није било на њему ничега особеног. Фанферло га посматраше с пажљом. — Ахо, драгановићу мој. рече у себи, макар те где видео још једном, познаћу те; шта више, још ве 1ерас ћу дознати оо си. Међу тим ма колико да је чуљио уши, није могао чути ни једне речи од разговора између Жипсијеве и овог непознатог. Није му, дакле, остало ништа друго, већ да пази на њихове покрете и да отуд изведе закључак о чему се то могу разговарати. Одмах чим је овај" неппзнати дошао и поздравио Жипсијену, Фанферло је видео како се она изненадила, дакле, да га не познаје. А кад је сео до ње и рекао јој неколико речи, она се већ у пола диже и хтеде поћи. Али само један једини поглед странчев био је довољан, да опет седне на своје место. За тим што је дуже говорила с непознатим дебељком, постајала је све мирнија. У један мах као да је нешто пори цала а за тим видело се да пристаје на паметан разлог. Било је тренутака кад је хтела већ да се заплаче, а било је кад је радост сијала из њенога лепог лица. Најпосле диже руку као да се заклиње. Али шта значи све то ? Фанферло стиште песницу. — Како сам глуп, што нисам сео ближе.