Nedelja

број 10.

ГАСТОН И ИРЕНА или ОЈ1САДД Д^РЕ — МАРТИН И МИРАШ ДОДА - ИВАНАЈ. (Наставак) II. Романтично место, пуно рајског чара: Свуд гштоме мирте, зелене маслине, И вечни храстови што их Зеус ствара...; Као место, где се Церара одмара Све одаје бујност од мајске свежине... А околне горе, као браник смели, Дижући се око, место од зла бране; Ту никад не пада туча ни снег бели, Ту се никад пветак не виде увели То место не памти никад кобне дане... Само лаки лахор по кад-када пирне, И повивши траву, покрије му недра, И нежношћу меко бујно грање дирне Те ремети тада дах пољане мирне. И разнесе облак преко неба ведра... Ништа човек туна — све природа то је Својом вештом руком давно посадила : Ту цикаде древне и маслине стоје, Од неколко века памте доба своје; Па их ипак није старост ослабила! Врло ретко нога људска иде туда, Да бир божанствени грубо поремети; Ту се глас не чује никад ни одкуда, Само шум потока малог што кривуда Или кад-кад јато фламинга пролети... Ту не граде страшна своја легла лави, Нити леопарди, нити тигри љути; Нити крвожедност цар пустињски слави, Нити туна бригант своју кућу прави Нити прети пантер пеном обасути,..!! Све са мртвим сном ту увек почива, Јер ту место није чак ни самој тици! Да давнину буди ту спомена жива Нема... Кад га црна помрчина скрива Ни јејине тужни не чују се крици. Али ето туда сад коњаник један. Иде, као да је свој пут изгубио; Замишљеног чела: погружен и бедан, О бедри му виси мач страшан и ледан; А сјајни му визир све лице покрио!! Много тешки оклоп свега га обвија,

Страна 13.

Перјаница дуга на глави му с' вије На сунчаној жези визир му се сија; А у руци дуго, љуто копље с нија, А и црни оклоп целог коња крије! И суморно, тихо пољану прелази, Док из ока страшне муње му излећу! Врискајући коњиц дуги језик плази, И дубоко земљу копитама гази, Од чег дрхти лако лишће на дрвећу!... Одјекнуше тмуло сва околна брда, И врисак се коњски себи одазива...

Снимак г. Исака Левиа трг. Сегванке из околиме београдске на петровданеко] црквеној елави у Топчидеру.

Ретки ли су гости, где ћутања тврда Почивају увек!!... Ни газела крда Туда се не крећу, нити бића живаМ... Када коњски врисак прође све планине, Опет мир завлада... На тај позив страшни Други врисак дође тамо из даљине Одјекнуше брда, затим брзо мине, Па завлада туда опет мир скорашњи. Витез се окрену, тамо одакле се Други врисак коњски из даљине чуо —: Виде тачку која на хоризонт' све се Појављује јаче... и поље се тресе, И зачу се галоп нејасан, потмуо...