Nedelja
Број 10.
Страна 7.
наређујем а не брини се за остало. То је истина да Кламеран није пријатељ Просперов, али он је заштитник и пријатељ Раула Лагорса. А за што то? Откуд и како је постало ово пријатељство између ова два човека неједнаких година? То је потребно да дознамо. Осим тога ваља нам дознати и то какав је човек тај сопственик самокова, који живи у Паризу, а не код својих ливница? Таквог човека као што је он, који станује у хотел Лувру, тешко је држати пред очима. Но ти ћеш и у томе моћи успети. Кламеран има кола и коње — ти ћеш их терати, па ћеш за кратко време дознати за све везе његове и сва познанства његова, — Извршићу све, господине принципале.... — Још нешто. Кламеран је веома обазрив а при томе и неповерљив. Бићеш му престављен као Јосиф Дибоа. Кламеран ће ти заискати сведоџбе. ево ти три, па му их подај. Једна је од маркиза Серменса, друга од грофа Комарина а трећа од барона Ворчена, који се вратио у своју отаџбину. Пази на се, отварај добро и очи и уши; пази на сваки свој покрет, буди окретан али не и претерано ревностан. А за тим немој да си прекомерно поштен, то може изазвати сумњу. Будите спокојни, принципале, али где ћемо се налазити због рапорта? — Сваки дан ћу те похађати. До год ти не допустим, не ћеш смети долазити овамо; могу те случајно пратити. Ако се догоди каква неочекивана и изненадна појава, ти телеграфиши својој жени, а она ће ме већ известити. Иди и буди паметан. Фанферло оде, а Лекок уђе у своју спаваћу собу. За тренут ока збацио је са себе огртач шефа кенцеларије, скинуо је тесну огрлицу и златне наочари, а са главе бацио је бароку — и у место званичнога Лекока, указао се прави Лекок, онај, кога нико не познаје, који је леп и разуман човек. Црте су му строге, а поглед пун ватре. Али само за тренутак је остао овакав. За тим седе за свој сто за облачење, на коме је стојало сто којекаквих масти, боја и других дрангулнја, као пред огледалом какве помодарке. Намазао се некаквим мастима и вештачки је поква-
рио оно, што је природа онако лепо створила... Полако се спремао и са ванредном пажњом се мазао са малим четкицама. Кад је довршио спрему, није више личио ни најмање на правога Лекока. Постао је онај риђобради дебељко, кога ни Фанферло није могао познати. — Добро је, рече у себи бацив још један поглед у огледало нисам заборавио ни на шта; ништа нисам поверио пукој случајности, „све су жице затегнуте" и сад већ могу почети посао..,. Само Веверица да не губи узалуд време.... Међутим Фанферло је био много веселији, а да би губио време узалуд. Није трчао, већ је просто летео истражном судији. Најпосле дошао је тренутак да и он покаже своје оштроумље. Није му ни из далека падало на ум да бар у себи призна, да су то туђе мисли и туђа заслуга, а не његова. Фанферло се није преварио у нади. И ако судија није био потпуно убеђен, ипак се дивио ванредној досетљивости агентовој. — Сад бар знам шта да радим, рече судија у себи, кад је отпустио Фанферла. Предаћу акт суду, у коме ћу се повољно изразити о оптуженоме, па се надам да ће га пустити. И судија одиста седе одмах за свој сто и поче писати акт, којим се, истина, оптуженоме враћа слобода, али не и част његова; акт у коме се, истина, не вели за оптуженика да је крив, али тако исто не и да је невин. „С обзиром на то, што се противу Проспера Бертомија није могло прикупити довољно доказа, и с обзиром на то, да се према наређењу 128. члана казненог закона даља истрага не може водити, решавамо, да се оптужени избрише из списка притвореника и да се пусти на слободу и т. д." Кад је довршио, он се окрете Сиголу. — Видите, ово је опет једна од оних кривица, која ће пред правосуђем остати необјашњена. Опет један нов свежањ аката, једна нова фасцикла, коју ће архивска прашина прогутати. То рекав написа на актима Просперове кривице: Фасцикла број 113.