Nedelja

БЕОГРДД, 26. ЈУЛА 1909.

НЕДЕЉД ИЛУСТРОВАН НЕДЕЉНИ ЗАБАВНИК

ГОДИНА II. БРОЈ 12.

ФДСЦИКЛА БРОЈ ПЗ роман ЕмМпа ^аборјоа.

(Наставак) — Ко би знао, усуди се Проспер посумњити у тврђење свога заштитника, можда... — Ту је искључено свако „можда" и „ко би знао"; имам редне бројеве ових банака.

И ако је Проспер, може бити, у први мах осећао какву зебњу и неповерљивост према пријатељу свога опа, сад је свега тога нестало у души његовој. Увиђао је, да онако неискусан као што је, кад бгГбио остављен самом себи, мучно да би умео владати са собом а још мучније да би могао показати онолико стрпљивости и постојанства, колико је показао овај чудновати човек. Међу тим Вердире као да је савршено

„ТЕРАЗИЈЕ" у Београду, еа монументалном зградом „РОССј-1<ЈЕ", друштва за оеигурање.

— Како, ви их имате, а ја сам нисам их имао. —- Али банка их је имала, и то је велика срећа, мој млади пријатељу. Кад човек почне да ради на некој ствари, ваља му мислити на све и предвидети све. Паметан човек ако наседне, не може се извињавати тиме: видиш, молим те, на то сам био заборавио. Мени је пре свега пала на ум банка.

заборавио на присутност Просперову, па је као за себе почео говорити: —- Овај послатак није од лопова, јасно је дакле да долази од оне личности, која је била присутна при извршењу крађе, па сад осећа грижу савести. — Моја претпоставка да је при извршењу крађе било две особе у благајници, сада је постала факт. До сада је била само претпоставка, јер никаква друга доказа нисам имао за