Nedelja

Страна 14.

Број 16.

„Лепа и млада жена „Коју краљеви воле.. — Више бих волела да ме саслушаш; ти ниси озбиљан. — Ја? — Ти си дакле тако задовољан, што ме видиш болесну, кад једнако само певаш? — Зашто волиш да будем тужан? — Валентине... уверавам те да ми није добро; ја немам више снаге. Ти ме вараш ; ти ми кријеш истину. Ја се плашим; ја се бојим да не умрем! Валентин поче гласно да се смеје. Држао се за слабине. Смејао се! Смејао се! — Ах! ах! ја те молим, пусти ме да се смејем! У двадесетој години, страх је да не умре од инфлуенце! — Дакле ја имам инфлуенцу? — Ништа друго. — Сигурно ? — Да зовем служавку, запитај је за име твоје болести. — Кларо, рече Јованка служавци; шта је казао доктор, од чега болујем? Не лажи, дете моје; у осталом, ја знам. — Од инфлуенце, госпођо, одговори слушкиња, јер је Валентин тако беше научио да каже. Јованка настави: — Кад сам била код родитеља то је обично мати патила; али ми се није чинило да она пати толико као ја. — Знаш зашто? — Не; зашто? — Зато што твоја мати није била тако нежна као кћи. — Мислиш? Ја тако страшне мисли мислим, видиш ли! то је зато што те волим, што нећу још да те оставим. Валентин је певао! „Моји су дани избројани, оставићу земљу... „Кад видите лишће како с грана пада, „Волител' ме, Бога за ме молте тада!" — Будало! Твоја ми веселост годи, шапутала је и заспала. Уметник је посматрао њено мршаво . лице, њене плаве котуре испод очију; слушао је њено брзо, испрекидано дисање; удаљио се у страну, и, савијајући своју мараму, да би угушио јецање, пустио је сузе да му теку. Свакога дана исте сцене.

— Стање Јованкиног здравља све горе, грозница све већа; чело гори, пуши се, суши, тражи једнако да пије; њене очи, светле и озбиљне, запиткивале су Валентина, и што ју је сумња више обузимала, у толико је уметник више изражавао равнодушност и веселост. — Валентине, рече му једног вечера; мени је горе. — Доктор неће да те лаже, драгано. — Он ништа не зна. ! — Ти заборављаш да је он славан. — Шта ми то вреди! Он тврди да ћу скоро оздравити ; он се вара, или лаже. — Лепо човек у болести мисли; ти свуда видиш само лажове, драга Јованка. Доктор ми је још јутрос тврдио да ћеш кроз осам дана устати. Стрпи се. Зар бих ја био тако весео, да си ти озбиљно болесна? — То је истина, опрости ми, добри мој Валентине; ја сам неправедна, али то је зато што патим. — То је грозница; кад ти буде боље, ићи ће мо у поље. — Ах. то волим. — Ја ћу цртати пределе, а ти ћеш ме пратити. — Тако је! Ми се нећемо раздвајати. — Ти ћеш се опоравити и ми ћемо се волети новим жаром. Ноћ је била грозна. Јованка је била у агонији до сутра дан и, у јутру, доктор позва Валентина на страну, па му рече: — Ви сте били храбри, будите такви до краја. — Ја се бојим, не разумем вас. Протумачите ми. — Наставите ваше корисно лагање; она ће умрети не осетивши. —. Зар нема више наде ? Доктор му стеже руку и рече: — Не остављајте је, и оде, — Валентине ? предусрете га Јованка чим се појави. — Све ће биги добро ; кроз који дан свршиће се све. — То неће бити скоро; овде је све у нереду, ова слушкиња ништа не зна. 'Ги ме не вараш? — Зар још?