Nedelja

Број 16.'

Страна 7.

и госпође, изволите заузети места, лампе су запаљене а глумци обучени. Заћутао је. Почео је штапом ударати у тенећку, управ онако као вашарски комедијаш у добош. — Међу тим, господо и госпође, настављао је харлекин — ви ћете рећи: Па кад се комад одиграва у ложи, шта тражим овде? Ето само да вас забављам, да вас расположим и развеселим!.... Видите ли ове красне слике ? Оне представљају осам најгрознијих појава из моје драме. Већ чисто видим како се грозите. А верујте ми то је још све мало. Ове величанствене слике не дају нам ни толико појма о представи, колико је кап воде за море. — Познајете ли овог харлекина? запита једна огромна турекања с чалмом неког меланхоличног полисинела. — Не знам га, али вреди пара његово причање. Само не знам на шта нишани. У место полисинела одговорићемо ми сами. Харлекин је пре свега хтео свратити на себе пажњу госпође Фовеловице, која је по одласку Рауловом и Мадленином пала готово у неку меланхоличну тугу. Харлекин је успео. Његов крештећи глас потресао је Фовеловицу; она се лако стресла, па се бојазно осврнула око себе ; баш као човек кад се из дремежа тргне. За тим је с напрегнутом пажњом слушала харлекина. Овај је казивао: ■— Ми смо, дакле, у Кини. Ово платно — што држим у руци — ово прво платно, ова прва слика представља Ли Фоа, мандарина у кругу своје породице. Ова красна жена, која се наслонила на његова рамена, то је његова жена, а ова деца, што их видите око њих, то су плод њиховог сре]>ног брака. Зар не осећате пријатан мирис домаће среће њихове? Госпођа Ли Фо обожава свога мужа и гине за своју децу. Она је веома честита и морална, јер, као што Конфучије вели, у моралности има много више дражи но у греху. Фовеловица се и противу воље примаче ближе приповедачу. — Видите ли шта има на платну ? запита меланхолични полисинело свога комшију. — Не, а видите ли ви? Разуме се да није нико могао видети на платну ни траг од онога, о чему је харлекин говорио. Харлекин је имитирао лупање у добош. — Друга слика !! Познајете ли ову жену у годинама, која седи пред огледалом, па у очајању кида косу, која је већ почела седити. Видим вам сузе у очима, моја господе и госпође. О плачите, плачите, јер као год што је нестало њене младости и лепоте. тако је исто нестало и њеног морала. О, ово је веома „плачевна" историја. Једном, незнам где, јамачно у некој пекиншкој улици, нашла се с једним младим бандитом, који је леп као анђео, и ова га јадница заволе!.... Харлекин је ове речи изговорио с неким трагичним гласом и мином. У сред свог пакосног и заједљивог говора окренуо се у пола, тако, да је сада био право лицем окренут према банкаревој жени, коју је погледом мерио. — Ви сте изненађени, моја господо, рече; али ја нисам. Мој мајстор, чувени Билбок, каза ми, да срце нема старости и да у развалинама могу расти најлепше руже. О јаднице.... Има јој педесет година а љуба тога младића! Ето отуд овог срце — парајућег призора. — Одиста — примети у бело обучени кувар, који је цело вече на глас набрајао јела из својега јеловника — ово је занимљивије. — Међу тим погрешке мандаринове жене могу се само у ложи видети. По неки пут сине јој зрака наде, а молбе њене потресле би и најокорелије срце! Уђите унутра, господо и госпође, па ћете за десет гроша чути такав нлач, какав нисте чули ни у златно доба одеоновог позоришта. — То је отуд, што она увиђа махнитост своје љубави, увиђа да јури за колима, која је неће понети. Добро зна да младић не љуби њу, која је тако матора, па се узалуд мучи да очува остатак ру шевина своје негдашње лепоте. Осећа да су младићева љубавна уверавања, која^јој на уво шапуће, лажна из основа. Чисто гледа својим очима где ће јој најпосле у место мадића сстати само огртач његов. Ову гомилу речи изговорио је хар-