Nedelja

С/грана 14.

Врој 18.

— Ето видите. Краљев лик према краљици Викторији. Зар то није невероватна досетљивост! Шта велите? Мериман је неко време ћутао, па је онда болно узданувши рекао: — Хвала Богу, те не поверише мени, да ја ту загонетку разрешавам.

ПЕСМЕ С МОРА — ЖИВ. Ј. ЂОРИЋ V Хтео бих да загрлим просторије ове Да их силно стиснем пољубим, ал нашто!? Блиставо ме море у загрљај зове Да умрем у њему, али само зашто!? — Због очију твојих! Нећу, дивно море, топлије су усне И дубље су очи плаве, моме чедне, Твојесу ми: страшне, ужасне и гнусне Ја хоћу да умрем крај девојке медне — Где су снови моји ! Ако ли ми снови ласкају тад лако. Наћи ћу те море, кад си тихо, сјајно; На грудима твојим почиваћу тако И сневаћу опет горко, али трајно: — О девојци некој!

ПОСЛЕДЊА НОЋ —нз сонета: Отилији—

I Кроз дубину тамне ноћи, кад долазе страшни часи, Да духови коло воде, и сад црна совуљага С тужним криком у ноћ иде, да потражи ноћна блага, Нека јака светлост сија, то мој погреб факља краси... Нема тужне смртне песме, да се чује; нит' уздаси Из суморних груди иду; — нити квасе саркофага Мога, сузе из даљине које шиљеш, моја драга; И буктиња са свим клону — и она се, ето, гаси...

Већ спремљена црна рака, раширила крила своја, Да прихвати тело моје! — Ах, та вечна кућа бедна Са једом је порошена! Трнов венац, место цвећа, Над њоме се тужно диже! Авај, где си, мила моја !! Јер их свако ту остави; само верна сенка једна Надвила се над саркофаг!... Ох, та, то је моја срећа!!... 5—XI—908. Београд. Мираш Дода-Иванај.

ПОЗОРИШНА УМЕТНОСТ

ЈТриказ комада Господин Алфонз. — Кин. —- Граф Пракс. Содом. — Чергарски живот. (Наставак) Аду је играла г-ђа Тодосићка. Кад бих заборавио покојну Велу, кад у опште не бих знао да је Вела некад играла ову улогу, ја бих рекао : г-ђа Тодосићка је била одлична за нашу позорницу у улози Аде. Заиста, г-ђа Тодосићка је много дала, али није дала све што треба да да. Ми смо добили одличне контуре Адине слике, али тој слици недостаје јаснијег израза. Слика је, и поред добрих потеза, остала недовршена. Ми је не разумемо довољно. Зашто је она онаква према Вилиу? Да ли га воли као што се воли, искрено ; или је то из неке сујете да има домаћег пријатеља, — јер је то модерно; или зато, што жели да је Вили задовољава у њеним полним пожудама. Но, може се рећи да је г-ђа највише истакла њене телесне пожуде према Вилиу. Из оне атмосфере покварености, она као символ похоте, требала је с ове стране да буде још јача, — али све то да прикаже финије, пластичније, пријатније оку. Треба то знати, да Аду не треба, ипак, спустити на ниво обичне проститутке. За такву њу сматрају њени посетиоци, али, она је живчано створење, пунокрвно, које због тога, инстинктивно, тражи себи задовољства. Зато се она, остављена од Вилиа, предаје доктору. Ова сцена није добро израђена. Ада је била малаксала сасвим, а требала је бити нервознија. Ово би могло ићи и даље овако. На крају велимо: да смо ипак задовољки. Кета је била једва добра, јер није била упућена. У опште, редитељ није хтео на споредна лица да обрати пажњу, с тога је цела ова ствар и била оваква. Г-ца Боберићева трудом може ову улогу дорадити. Клара је била врло добра. Њу бисмо ставили одмах уз г. г. Руцовића, Чича Илију и Сотировића. Вилијев