Nedelja

Број 19. и 20.

Страна 23.

весело али ипак поузданим гласом; то чему се надаш — немогућно је. Ово ледено одбијање, које није умео објаснти себи, збунило је Гастона. — Немогућно је?! мрмљао је. — Добро ме познајеш, рече Валентина ; знаш да би за ме највећа срећа била, кад бих могла с тобом поделити судбу. Али осим оног гласа, осим гласа мога срца, које ми казује да пођем с тобом, чујем ја и један јачи глас, који ми строго налаже да останем. То је глас дужности... — Шта! Зар ти и после синоћњег догађаја, после овог скандала, који ће сутра постати општи, смеш помишљати на то, да останеш? — Шта разумеш ти под тим? Је ли то, да сам осрамоћена, да сам пропала? Да ли сам то више данас, но што сам била до јуче? Зар мислиш да ће ме пакост и завист светине више болети од моје сопствене савести. Вазда сам осуђивала саму себе. Крила сам од тебе, али кад сам остајала на само, горко сам плакала и кајала се... Гастон је зачуђено посматрао Валентину. Изгледала му је да се она у многоме изменила, да није више она стара Валентина. Изгледало му је као да је открио неке њене особине, које дотле није познавао. — А ваша мајка? запита је тихо. — Па зар ти не видиш да ме баш њена успомена и задржава овде ? Зар би ти хтео да ја као неблагодарно дете оставим њу, па да пођем с тобом. Зар да оставим њу сироту без игде икога на овоме свету. — Али њој ће проказати све, паши ће јој непријатељи открити тајну. — Све једно. Куд ћу више кад ме савест гризе. Боље би било да ме нема, да сам се животом откупила од срамоте, у коју сам се увалила и повредила сва правила и законе честитости. Ја луда, мислила сам да ће тај љубавни сан трајати до века; нисам се надала, да ће икада наступити јава. Нисам знала да је највеће благо поштовање дужности. Украдена срећа скупо се плаћа. Погнимо главе, па сносимо мирно судбу своју. Ово хладио размишљање, ово болно самоодрицање разјарило је Гастона.

— Не говори тако, викну јој. Зар не осећаш да ћу полудети, само кад помислим да те очекује какво унижење. — На жалост мене чекају још веће увреде, но што ти мислиш. — Тебе!... Шта хоћеш да кажеш тиме? — Знај... Гастоне... Валентина заћута за часак, колебала се. — Ништа, ништа, ја сам луда ; додаде после. Мање узбуђен но што је био, Гастон је из противљења Валентининог изводио закључак, да њу чека каква нова опасност, али није било тако. — Још није све пропало, покушао је Гастон да је теши. Чини ми се да је моја љубав и моје очајање потресло мога оца, а он је и иначе добар човек. Можда ће га моја писма и молбе мога брата Луја смилостивити, па ће од твоје мајке заискати за ме твоју руку. Валентина се трже. Чисто се згрози. — Ја се молим богу да стари маркиз не учини никад тај корак, викну она. — Зашто? — Зато ; што би га моја мајка одбила. Знај, да се моја мајка заклела да ћу бити жена само каквог богаташа, а то ти ниси. — Ах! рече Гастон чисто увређено. Зар ме ти жртвујеш таквој мајци? — Она је моја мајка и то је довољно. Немам права да јој судим. Дужност ми је да останем, и — ја ћу остати. У гласу Валентинином огледала се њена непоколебљива одлучност. Гастон је увиђао да је узалудно свако мољење. — Ах, викну он кршећи руке као очајник, ти ме ниси никада љубила. — Несрећни човече! Верујеш ли и сам у то, што тврдиш? — Не љубиш ме, нити си ме љубила икад. Јер сада у овоме часу, кад је дошло да се растајемо, ти хладнокрвно умујеш и рачунаш. Ја тебе не љубим тако. Осим тебе шта марим за цео свет. Одох да скочим у ову реку, нека ми одузме живот, који ми је мало час спасла и који ми је сада теретан. Гастон се упути Рони; Валентина га задржа. — А зар је то љубав? Гастон је био потресен, пун очајања. — Шта ће ми живот, шта ми треба он, кад немам ничега на свету?