Nedelja

Број 21.

Страна 3.

видела. Грофица је путовала инкогнито под именом грофице Вилзонове. Кад су стигли на енглеско земљиште, настанили су се у једном селу. За то је отпутовала у Енглеску, што је већ и раније једном живела тамо, познавала је обичаје и навике енглеских сељака, а и говорила је њиховим језиком сасвим течно. Чешће је одлазила у престоницу, где је у вишим круговима имала повише познаника и пријатеља. По неки пут отишла би и у позориште, али тада би закључавала Валентину. Једне мајске ноћи Валентина Ла Верберијева родила је сина. Позвали су сеоског свећеника и дете је крштено под именом Раул Вилзон. Грофица се за све унапред постарала. После дугог тражења нашла је једну здраву и честиту сељанку, која је за 12 хиљада динара примила дете и дала тврдо обећање, да ће дете чувати и неговати као своје рођено. На четири часа по порођају предат јој је мали Раул. Ова сељанка није знала за право име грофичино, па је држала да је она Енглескиња. Према томе било је доста вероватно, да ово дете кад одрасте неће дознати за тајну свога рођења. Кад је Валентина дошла к себи, тражила је да јој донесу дете. Пробудило се у њој оно узвишено мајчино осећање, чију је клицу ваљда сам Бог засадио у срце сваке мајке. У томе тренутку грофица се показала неумољива. — Твоје дете? Не знам шта хоћеш с тим! Јеси ли полудела? Али Валентина је непрестано наваљивала. — Твоје је дете на добром месту, неће трпети никакву оскудицу. Задовољи се тим. Овај догађај заборави исто онако, као што радо заборављаш какав немио сан. Сматрај прошлост као да је није ни било. Ти ме познајеш: ја тако хоћу! Сад је већ наступио моменат кад би се Валентина морала одупрети све већој суровости своје мајке, али за то није имала довољно одважности. С једне стране страховала је за жи-

вот својега детета, а с друге стране опет осећала је неизмерну тежину својега греха, па је морала ћутати. Те душевне патње, туга и борба са самом собом нису дозвољавале Валентини да се опорави за дуго. Но ипак у јуну месецу грофица се могла већ вратити са својом кћери у замак ла-вербериски. Овом приликом сплетка је била и сувише кратковида. Грофица је ишла на све стране и казивала како је готово ни због чега путовала у Енглеску и свет као свет веровао је у то. Једино што је доктор Рагот знао за праву истину. И ма да је грофица мрзила овог честитог човека, ипак је била толико справедљива, да у души верује, да ће он очувати ту тајну као светињу. Чим је стигла одмах га је посетила. Старац је баш хтео устати од доручка, кад је грофица дошла к њему. Кад су остали на само, грофица му је показала званичне документе. -— Као што видите, дете је примила једна честита жена, којој сам . дала грдну суму новаца. — Лепо, госпођо, одговори лекар, пошто је с пажњом прочитао документе; ако је ваша савест мирна, ја од моје стране потпуно сам задовољан. — Моја је савест мирна. Старац климну главом, па онда погледа грофицу право у очи. — А би ли се смели заклети да нисте били немилостиво строги ? Грофица окрете главу на страну, па рече са свим поносито; — Радила сам онако како приличи моме положају, па се морам одиста чудити, да ви расуђујете о мојим поступцима. — Ах, моја госпођо, рече лекар; ви бисте требали бити попустљивији но што сте, јер кад ви сами осуђујете своје рођено дете, шта је онда остало осталом свету ? Грофица не хте чути више ни речи. Тако искрен разговор вређао је њену поноситост, она се диже. — Зар је то све, што сте имали да ми кажете? запита лекара поносно. — То је све, госпођо, па и то сам