Nedelja

Број 22.

Страна 15.

лоцу ближе Фовеловици, да би лакше могли шапутати. — Као што вам већ рекох, Гасгон је умр'о. Издануо је у моме наручју, по што ме је прво овластио, да извршим његову последњу вољу. Разумете ли ме, госпођо ? Да, она га је потпуно разумела шта говори, али није била на чисто с тим, шта хоће он. Држала је, да је дошао по накит његове мајке. Луј настави : — Није потребно да вас подсећам на оне злосрећне догађаје, који су уништили живот мог кукавног брата. Ви ћете се и у садашњој вашој срећи сећати јамачно вашега друга из детињства, који је и свој живот жртвовао, кад је видео да ^ашој части прети опасност. Ни једна црта није се померила на лицу Фовеловичином. Једнако је размишљала о томе, каква је задаћа маркизова и шта хоће он? — Ви сте, дакле, заборавили на све, рече он сухопарно, То видим јасно, госпођо. А није ни чудо, јер то је било врло давно, кад сте га ви онако жарко љубили. — Г осподине! — О, не трудите се, да ме уверите о противном. Зар заборављате да сам вам већ рекао, да ми је Гастон поверио све своје тајне? Све, разумете ли? Па ипак зато госпођа Фовелова није се ни мало збунила, јер најпосле шта је могло бити то „све", кад Гастон није знао да ће она родити... За то се брзо диже, па се окрете Гастоновом брату и рече му са свим одважно: — Ви заборављате да говорите са старом женом, која је супруга и мајка. Могућно је, да ме је ваш брат љубио и то би била само његова тајна, а не и ваша. Па најпосле и да сам се ја млада и неискусна за тренутак два и заборавила, ви по најмање имате права, да ме на то подсећате .. Међутимја сам на све то за ових последњих двадесет година потпуно заборавила. — Шта, зар сте ви на све заборавили ?Јр — Да, потпуно на све. — Па зар и на ваше дете, госпођо? Ове речи, које је Луј пропратио с пре-

тећим погледом, поразиле су госпођу Фовелову. Она паде полунесвесла у наслоњачу. — Шта? питала је саму себе, је ли могућно, да зна чак и то? Откуд то зна? Видећи да се налази у великој опасности, прикупила је сву своју душевну моћ и успела да буде што енергичнија но што се надало. — Чини ми се, господине, да сте дошли да ме вређате? (Наставиће се).

Живко Ј. Ђорић. ТРИ ПЕСМЕ

I. Помирио сам се са собом. Знам, да ћу кроз који дан оставити цветне обале мора, небо; знам, да ћу оставити тебе, лепа моја талијанко, твоје плаве дубоке очи, као и морске дубине, твој загљај, вај збогом, помирио сам се са собом! Још две мирне и топле ноћи под овим јужним небом! Још две ноћи крај тебе на оној истој гондоли, где сам те први пут видео, и на оним истим валовима мора, који су нас зблизили. Још две мирне и топле ноћи под овим јужним небом! II. Чекам те, а срце ми дркће ко лист, трепери душа, обузима ме чежња, да те видим и потајни бол нагони сузе на очи. Мирно море, спава. Запад у мрачној сенци. Месец још није изашао, крије се испод облака црних ко што је у мојој души. Чекам те, а срце ми дркће!... Још ова топла и мирна ноћ, и још једна, па можда никада више! Кајем се и кунем себе, што сам те упознао, дркће ми душа, кад мислим не тебе, а крв струји венама, и моји образи горе као жар. Изгореше ми усне, месец се ено помаља изнад мрачних гора. и ти са њиме идеш да ме загрлиш и пољубиш. Још ова топла и мирна ноћ, и још једна! III. Још ова само ноћ! Љуби, грли и милу силно! Не говори, ћути и љуби. Остављам тебе носим сузе и болове своје... Успомене златне зарђаће под пебом моје земље. Љуби и грли силно! Да ли си имала за мене љубави, срца и осећања ? Заборави ме, а ја ћу у самоћи лити сузе, јер сам те волео. Ћути и љуби силно!... — Румени се исток, трепери зорњача, рађа се зора ко твоје усне румена, топла и страсна. Љуби, никада више!... Заборави ме, а знај да сам те волео; Још само ова ноћ!!