Nedelja

Број 22.

Страна 5.

које се за тим после годину дана родило, да збрише успомену на оно прво, које је уз грдну суму новаца предато на чување оној сељанци у Енглеској. Страсно је волела своје синове и за то их је и васпитала као какве кнежевиће. — Ко зна, казивала би чешће; да ли има и леба оно моје сироче? Па бар да је знала где је оно! Али није умела ни разбирати за њ. Чешће се узнемиривала и због аманета Гастоновог, због накита маркизиног, који није умела довољно крити.

Оца свог није волио, а према старијем брату осећао је неодољиву мржњу. Тој мржњи највише је крив сам маркиз. Држећп се чврсто старих предања и обичаја, он је по сто пута казивао, да у једној отменој породици првенац треба да наследи све имање, па по томе, дакле, да ће и он сву своју имовину оставити Г астону. Тако завештање није се могло допасти пакосноме Лују. Узалуд га је уверавао Гастон, да се он неће хтети користити очевим заве-

СнимакЈГ. Љ. Валића Дродавац епаткиша ма улици у Скопљу

По неки пут би тек рекла: »Е видим већ, да је несрећа заборавила на ме." Кукавна жена! Несрећа је чудноват гост. По неки пут мораш га чекати подуже, али никад не изостаје. КРАЈ ДРУГЕ КЊИГЕ

КЊИГА ТРЕЋА I. Луј Кламеран, млађи син маркизов, био је од оних људи, код којих се испод привидне хладнокрвности скрива ватрен темпераменат и необуздана страсност,

штањем, већ ће све што остане после оца, поделити с њиме братски, на равне делове. Луј је судио по себи о свакоме, па је обећање Гастоново називао смешним. Мржња, коју је Луј гајио у души према своме брату, није била скривена ни пред слугама кућним. Слуге су га много боље познавале, а да би овај његов пад с коња могли приписати несрећном случају. Они су одмах пресудили, да је Луј братоубица. Сен Жан, који је својим петнаестогодишњим верним службовањем стекао извесне повластице, сматрао је да има