Nedelja

Страна 14.

Врој 23.

јатно дира и доводи до узбуђења, јер свака мисао иагони срце да увек силније куца и крв узрујава... Мислио сам зашто све ово! ? Мислио сам дуго, врло дуго и нисам могао доћи до закључка а место свега одговор је био увек исти па зато! Погледи су лутали по соби... Мртва је тишина. Дан мрачан и студен. У мојој души светле су мисли, заносна чаролија ствара твоју слику на завесама, које немарно висе на прозору... Како си лепа! како си дивна! Не мисли да је то само доста. Твоја је душа лепша а срце извор је доброте и миља, које се расипа твојим сјајним очима кроз моју душу. Па и у овом тренутку осећам исто оно, што у твојој близини. Само онда, када сам с тобом мени је горе, хоћу да се сакријем, да не прочиташ из мојих очију оно, што је одавно написано. Хоћу да избегнем сваки твој поглед, под којим се узруја моја крв и душа задрхће... Да ли си ти то прочитала, да ли је твоја душа разумела моју, ја не знам исто онако, као што не знам: зашто те волим, зашто мислим на тебе и што сам суморан и мрачан, кад те не видим. Ја те често тражим очима, јер чезнем лагано у тихој пријатности и кроз моје уши струји дрхтави звук клавира, заноси ме и уљуљкава да клонем... Погледај, прве пахуљице снега ! То је зимско цвеће! II. Увек више и више падају зимски цветићи из царства недогледне васионе. Падају на земљу и ките је белоћом твога лица и свежином твоје младости! Буди весела у овим данима првога снега! Ја волем снег и његову белоћу, ја волем да мислим а да душа тоне у прошлост занета пријатношћу и да се само пријатно вине васиони, па да са зимским цвећем лута по њој... Ја волем зимско цвеће! Како ми гори чело, како су уморне

Викторовића кинииско вино са гвожђем »*■»

очи моје, а како срце лагано куца, посустало је! Хтео бих да загрлим и да пољубим све ове просторије студене и беле, да расхладим чело, да угасим жар са усана, који је врео као лава бесног вулкана. Како ми гори чело; како су уморне очи моје! Још ме непрестано занима твоја слика. Уморио сам се, хоћу да ти говорим ; али ти си нема. Ти си хладна кб зимско цвеће, а лепа као јутарња звезда! Ходи ближе! Дај твоје беле и нежне, али студене руке, метни их на моје чело, расхлади га, подигни црне праменове коса са њега, пољуби га пурпурним хладним усницама, снежна девојко, ходи, загрли ме, а ја ћу загрлити с тобом небо и звезде... Пољуби ме, земљу је окитило зимско цвеће! Како ми гори чело. Како су уморне очи моје! Клонем, а хоћу да те загрлим, да те пробудим, да те оживим, о лепа, снежна, моја девојко! Ти си тако близу, а тако опет далеко, далеко чак у мрачним присторијама зимскога цвећа, оно ти је главу окитило златну, бујну косу, а небо си узела у своје очи. Како ми гори чело, а како су уморне очи моје! III. Обузима ме страх, кад помислим: можда њу занима друга и лепша мисао, над њом се шири други анђео, маше крилима, расхлађује успламтеле груди, и лагано на њено чело спушта своје уснице, да је успава. Обузима ме страх, ледени страх и сви нерви дркћу на моме телу! Проклета мисао дошла је; да у лепим сновима замрља једну светлу тачку, одакле се рађа неодољива чежња, љубав и нада. А она није никада мислила на мене, зора је будила са златним мислима, цвеће јој мирисало дивним мирисом, звезде су јој сијале лепше, пријатније, но звезде мога неба, успављивале је са мислима топлим и летеле су над њом и све су пале у небо њених очију, да заједно спавају до праскозорја.

РАСТВОР КИНИНА И ГВОЖЂА СА НАЈБОЉИМ ШПАНСКИМ ВИНОМ. ИЗВРСНО ДЕЈСТВО ПРОТИВ МАЛОКРВНОСТИ И БЛЕДОЋЕ, НЕРВОЗЕ И ГЛАВОБОЉЕ. ===== ЦЕНД ФДДШИ 2-60 ДИН. ГЛАВНО СТОВАРИШТЕ: ДВОРСКА АПОТЕКА ВИКТОРОВИЋА - - НА ТЕРАЗИЈАМА. ==