Nedelja

Страна 2.

Број 23.

ромашни... Мој кукавни брат издануо је у једној најгорој гостионици, а ја немам више од 1200 динара пензије, Шта ће бити с Раулом, који је остао сада без ичијег старања, без ичије заштите, без пријатеља и без сродника? То је загорчало и последње часове Гастонове. — У самој ствари, господине... покуша госпођа Фовсловица да га прекине у говору, али он се не даде прекидати. — Сад ћу завршити, будите стрпљиви. Гастон ми је све поверио. Наредио ми је, да вас посетим. Рече ми: „Валентина ће се сетити своје дужности. Она неће моћи поднети, да наше дете трпи оскудицу и да трпи, можда, и саму глад. Она је богата, веома богата... могу, дакле, спокојно умрети." Госпођа Фовелово се подиже. Овом приликом сваки њен покрет јасно је казивао да је посета свршена. — Морате признати, рече Лују, да је моје стрпљење беспримерно. Та неисцрпна мирноћа изненадила је Луја у толикој мери, да одмах није умео ни да одговори. После тих речи пружи му кесу у којој су биле драгоцености и накит покојне маркизе Кламеранске. — Ево вам аманета, који ми је поверен. Но дозволите ми да се чудим, како то да га ваш брат није никад затражио натраг од мене. Да Луј није умео владати собом, сад би без сумње морао одати своје изненађење. — Мени је заповеђено да о накиту не чиним никаква помена, рече Луј тихо. Госпођа Фовелова удари руком по звонцету, које је било на столу. — Ви ћете појмити, да се ми више не можемо разговарати ни о чему, кад циљ вашега доласка није у томе, да узмете накит. Тако одбијен маркиз је хтео већ да пође. — Добро, госпођо, рече понижен. Ја се повлачим, али морам вам казати на растанку, да ми је брат рекао још и ово: „Ако Валентина не би хтела да се у будуће стара о нашем детету, онда те овлашћујем, да је на то принудиш..." Извините ме, госпођо, за те изразе, али ја сам дао часну реч своме брату, да ћу

иСпунити његову последњу вољу, а то шго сам обећао мислим и одржати. Поклони се па изиђе из собе. Госпођа Фовелова оста сама. Сад је могла пустити на вољу својим осећајима. Њена снага била је скрхана; уђе у своју спаваћу собу, па се закључа. Оста јој једина нада у Бога, она се усрдно поче молити њему. Шта су оних двадесет година среће и блаженства према овоме часу очајања? Ништа више од једног кратког тренутка. Боље, што је послушала савете материне, што је ћутала! Овај човек, који је с претњом на устима изишао из њене куће, доћи ће јамачно ускоро. Шта ће му тада казати ? Данас јој је пошло за руком да прикрије своју узбуђеност, али хоће ли то поћи и по други пут? Сећала се како је било тренутака кад се лако могла одати. Кад је поменуо име Раулово, она је осетила потрес по целоме телу. Чисто се грозила кад је помислила, да се њено дете бори с невољом и немаштином. ГБено је дете ваљда и гладно! Ох, како је то страшно, а она је тако богата. Како би му радо дала све што има, али како ће то да уради, кад је спала на милост и немилост једног Луја Кламерана. Глас разума казивао јој је, да прими посредништво и тога човека. Било је тренутака кад јој је долазило чисто да падне на колена пред својим мужем, и да му призна све. Али на њену голему несрећу. ту је мисао одмах напустила. Она је осећала колико ће тешко ожалостити и увредити човеки, кога је пуних двадесет година обмањивала и лагала. Зар он неће имати права да помисли, да га је она и после тога варала? Може ли он не посумњати у верност женину, кад се увери о неверству девојке? Познавала је Андрију Фовела веома добро, па је знала да би све урадио само да прикрије ту бруку, али то још није све. Домаће среће и спокојства нестало би за свагда из куће банкарове. Дошло би јој по неки пут да се са-