Nedelja

Број 23.

Страна 3.

моубиством спасе. Али би ли и то помогло, би ли и њена смрт могла издржати неумољивог Луја Кламерана да не изврши своју освету? Кад би видео да је није могао осрамотити живу, он ће укаљати успомену њену, кад је не буде међу живима. ' Само је Мадлена слутила да се њена стрина морала осамити због сасвим других узрока, а не за то што је болесна. Слутила је да се иза тога скрива нека тајна, па кад је сутра дан затекла госпођу Фовеловицу још узбуђенију но прошлога дана, она се усудила запитати: — Што сте тако тужни, драга мајко, шта вам је? Хоћу ли позвати нашег драгог свештеника да вас посети? Госпођа Фовеловица одбила је девојку готово сурово. Оно, што је Луј ишчекивао, наступило је. После хладног и мирног расуђења увидила је госпођа Фовеловица, да из овог њеног несрећног положаја нема никаквог излаза и да јој је ипак најбоље ако попусти мало. Попуштање је једино могућно да је спасе. Осећала је да ће јој се тиме наваљати на душу огромно бреме, које ће бити мучно подносити, али бољег излаза нема. Сваки час је ишчекивала на нову посету Кламеранову, али он није дошао. У место посете писао јој је једно писмо, чију је садржину само госпођа Фовелова могла разумети. Саопштио јој је да је слаб, па је моли, да га прекосутра походи у његовом стану у „Хотел Лувру". Госпођа Фовелова бацила је писмо у ватру, али се решила да га походи. Стан маркижев био је на трећем спрату. После дугог лутања по коридорима ове велике куће, госпођа Фовелова нашла је на послетку собу број 317, у којој је становао Луј Кламеран. С дрхтавом руком закуцала је на вратима. — Уђите, рече неко.

И она уђе. Човек, кога је затекла у соби, није био Луј Кламеран, већ некакав младић, још готово дете, који је некако чудно посматрао госпођу Фовелову. У први мах она је помислила да је погрешила собу, па се већ почела извињавати, — Извините рече збуњено, мислила сам да овде седи маркиз Кламерански. — Да, он и седи овде, госпођо, одговори младић. Па онда, пошто је ћутала, додаде: — Имам ли част говорити с госпођом Фовеловом? Она је климнула главом, али прозборити није могла. Сва је уздрхтала, кад је помислила, да је Кламеран може бити издао већ њену тајну овоме младићу. Готово с очајањем је ишчекивала, да јој се да објаснење. — Умирите се, настави младић, ви сте овде тако исто безбедни, као и код своје куће. Господин маркиз ми је наредио, да га извиним, што вас у место њега дочекујем, јер он не ће доћи, — Али за бога, он ми пише, да би имао са мном некакав важан разговор... не знам, шта да мислим.... ја... сам држала.. . — После оног писма, одрекао се свога ранијег плана. Госпођа Фовелова била је и сувише збуњена а да би могла хладно расуђивати. — Шта? рече она. Он се одрекао свога плана? У лику младићевом огледала се нека врста туге, баш као кад би осећао неко велико саучешће према душевним патњама жене, која стоји пред њим. — Маркиз, рече он тужно, одриче се онога, што је обећао извршити... ма да је то света дужност његова. Он се заклео своме брату, кад је овај издисао. За време говора, младић је пришао столу за писање, па је отуд извидио један свежањ хартија.

■ : : : ПРИЗНАТЕ СУ У СВЕТУ : : : ; пш као најбо/ве ; искључиву продају за србију има ГАЛАНТЕРИСКА ТРГОВИНА I КОСТЕ НИКОДИЋН. џ ДРУ^К

ПЕТРОГРАДСКЕ КАЉАЧЕ