Nedelja

Број 24.

Страна П.

ГЛУПО ИЛИ ПОШТЕНО ОСЕЋАЊЕ

Имао сам некога познаника, који ми једнога дана постаде пријатељ Изабрао је мене да ми повери своју тајну и кад Ми је поверио, ја сам увидео да му морам бити пријатељ. Док ми је ту своју тајну саопштавао дотле сам био сав у некоме јаком узбуђењу. Чим је завршио, одмах сам затражио од њега објашњење како то да је баш мене изабрао да ми се повери. Он ми је тада открио једну тачност. — Има људи, рекао је он, које чим видиш одмах осетиш према њима извесну наклоност. Њихова озбиљност, нама повученима у себе, изгледа да им даје некакву величанствену одлику; а њихова физиономија као превучена неким светим изразом даје нам велико поверење. Такав си ти, Од свих мојих познаника ја сам тебе изабрао као свога пријатеља саветника и као сигурнога чувара мојих осећања. Ова нова физиономија моје душе и мога срца не трпи одуговлачења и уверавам те да ме она нагони на овај поступак. До онога дана, када сам осетио љубав према тој жени, ја нисам знао за нову нстину. Ту истину нисам могао нигде чути нигде прочитати. На самоме себи ја сам је пронашао и испитао. У моме животу нисам имао деликатнијега односа него што је овај сада, љубав према једној жени; жени која мора бити очувана и коју може ма и најмања ситница компромитовати. Доиста сам тај однос измени човека врло много. Ако си био неозбиљан, постаћеш озбиљан. Ако си био озбиљан, постаћеш круто и педантно озбиљан. Таква љубав те ставља на један нов ниво душе, да ти од тада сваку ствар посматраш и расправљаш са више нежности и опет са више разлога, и ири свем том са нарочитом деликатношћу. Од тога тренутка ја и мој нови пријатељ били смо нераздвојни. Увек је био са мном сем онога времена, када је посећивао своју пријатељицу. Из дана у дан све је више волео, да сам се плашио краха на врхунцу његове љубави. За њега нико није постојао сем ње и мене. Она је била његов једини чист и светао идеал. У њој је гледао најчистију и беспорочну душу. Но он није знао све. Ја сам знао неке ствари, али сам ћутао. Морао сам ћутати јер би то били за њега потреси. А и кад би му казао, не бих могао доказати. Бојао сам се да ме рђаво не разуме; па и шта бих му могао друго рећи до то што свет прича. * Шетали смо улицом и срели смо њу. Била је у послу и враћала се кући. Ми смо је отпратили и опет се вратили на улицу. Ту нам се придружио један наш познаник и прво питање, које нам је упутио, било је интересовање од куда ми познајемо ту жену. Испричао нам је да је она била љубазница некога, који је

умро. И ја сам то раније чуо. Погледао сам на свога пријатеља ; био је врло блед и одмах је почео уверавати о неистиности свега тога. Причао је да он њу врло добро познаје, да зна њен карактер и да је то према томе немогуће. Сиромах! Упињао се да њеним лепим особинама и њеним чистим понашањем докаже да је то лаж. Разговор је толико дуго трајао, да је мој пријатељ бивао све узбуђенији и у колико је више доказивао све је више себе уверавао. Кад је себе уверио, опет је био расположен; и све је добро прошло. Ја сам се тек тада плашио, а он је отишао својој пријатељици. * Другом приликом били смо у кафани. За нашим столом било је велико друштво. Све стари познаници и другови из школе. Свирала је музика ; сви су говорили, а он је ћутао. У кафану је ушла једна госпођа са мужем. О њој је одмах почео разговор. Један се истицао познавањем њене историје. Кад је о њој испричао, онда је прешао на породицу. И помену пријатељицу мога пријатеља. Мој пријатељ се покрену и пажљиво слушаше. Рекао је да је она била љубазница нашега доброг познаника. То је било одмах после њенога развода са мужем. Погледао сам у свога пријатеља; опет је побледео. Очекивао сам да ће планути и опет доказивати, али је овога пута ћутао. Убрзо смо отишли. Путем ме је уверавао исто као и први пут. Ја сам морао приступити и почео сам му наглашавати, да такве вести не треба одмах одбијати као неистините већ их треба проверити. [Поново ми је рекао да је неистина и да ће ме сутра уверити. Наљера му је била, да тога вечера са пријатемицом поведе разговор и да јој убаци име онога. Сутра дан ме је нашао и испричао ми сваки детаљ разговора, нарочито њену психу онога момента, кад је убацио његово име. Он је био уверен, јер се она заклела, да је тај био пријатељ њенога мужа и да је као такав њу посећивао. Испричала му је да се са њим познаје од онога дана, када је родила једно и једино своје дете, које је умрло и о коме је она тако често њему причала. И тада је било добро. Он је и даље све више волио, а ја све више презао. * Два пута су се поновиле исте ствари. Још два пута је он тако чуо. И увек је био уздржљив и врло деликатан. Друштво никада нишга није могло приметити. Самном се увек договарао и заједнички испитивао. — Ја хоћу, да је она сада чиста, говорио је узбуђено. Па не само сада; мени је потребно да је она и раније била чиста. Ја сам се њој предао, сав сам њен ; ја никога сем ње немам и хоћу да је мој идеал чист идеал. Она је жена; она је била мајка; она мора бити