Nedelja

Страна 14.

Они су се шетали руку под руку и нису били удаљени од куће ни неколико корака, кад су срели једног младића у радничком оделу, који их је лепо поздравио кад је покрај њих прошао. Луј се препаде тако силно, да је то и Гастон приметио. — Шта ти је? запита га. — Није ништа. Спотакао сам се о један камен, па сам повредио ногу. Слагао је, Гастон је то могао приметити по његовом гласу. Луј се препао зато што је у оном раднику познао Раула Лагорса. Колико је био збуњен, најбоље се види отуд, што је на говор својега брата одговарао само са јест, није, тако је, одиста и може бити. Шта је то довело Раула у Олорон? И зашто се обукао у радничко руво? Од кад је у Олорону, Луј му је писао неколико писама, а никад одгозора није добио од њега. То ћутање постало му је сада чудно и страшно. Да се није у Паризу догодило што неочекивано? — Да није препукла једна од оних веза, које су га везивале за породицу банкарову? Или можда је био принуђен да бега, па је само дошао, да поднесе извештај о претећој опасности. Па онда, ко би знао, можда би се и преварио, можда то и није Раул? Срећом Гастон се вечерас осећао нешто неповољно, па се вратио из шетње раније но обично. Луј похита одмах у своју собу. Запали цигару, изађе из куће, па рече слузи, да га не чека. Знао је да ће Раул, — ако је онај човек одиста он био — шврљати око куће и мотрити. И није се преварио. Није био ни сто корака од куће, кад из једног шибљака изиђе човек и стаде преда њ. Ноћ беше хладна и ведра. Луј познаде Раула. — Шта је? запита га нестрпељиво. Шта се догодило? — Није ништа. — Шта ? Да није наш положај у опасности? — На против... шта више... кад

Број 25. и 26.

не би било твојег безмерног частољубља, било би веома добро. — Па шта тражиш ти онда овде? викну Луј љутито. Ко ти је дозволио да напушташ свој положај и да тиме доводиш у питање све? — То је моја ствар, одговори Раул мирно. Луј зграби Раула за руку тако ватрено, да овај мораде узвикнути. — Ти ми мораш дати објашњења. Мораш ми отворено казати шта те је навело на овај оригиналан корак ? Раул се невероватном снагом изви из руку својега стрица. — Молим да се са мном мало пристојније говори, викну опоро. Не трпим да ме ко тако снажно стеже за руку, јер сам спреман да у свако доба дам потребан одговор. Код тих речи извуче из џепа и показа Лују револвер. — Али ти ћеш се ипак оправдати или?... / — Шта или?... Пре свега нек ти више никад не падне на ум да ме плашиш. Ја сам готов да ти одговорим, али не овде, на улици, на месечини... Јеси ли сигуран да нас нико не посматра?... Ходи!... И он скочи преко друмског јарка, а и Луј за њим. Они су ишли кроз њиве и не хајући што су непрестано ломили кукуруз. Кад су се одмакли за једно сто корака, они застадоше и Раул рече: — А сад, стриче, могу ти слободно рећи шта ме је овамо довело. Ја сам примио твоја писма и пажљиво их проучио. Ти си хтео да будеш врло паметан, ака си писао тако заплетено и нејасно, да нисам на чисто знао шта хоћеш. Само сам једно разумео из твојих писама: нама прети некаква опасност? — А то је један узрок више, несрећниче, да треба бити на опрези! — То је паметно речено. Али, мој драги и поштовани стриче, ја бих рад био знати, пре него што метнем главу у торбу, каква је то опасност. — Па зар ти нисам писао, да треба да будеш миран?