Nedelja

Страна 2.

Број 25. и 26.

газдовала не заборављајући ипак на лов и јахање. Она је јахала добро и смело је пуцала, убилачком сигурношћу а веслала тако лако и вешто, да су јој се сви чудили. Па ипак, и поред својих развијених мишића и поменутих страсти, она је била врло нежна и елегантна појава. Њено свеже, овално лице, дивна румена уста, светле плаве очи, златасте пуне витице — једном речи: слика срећне младости. Ми смо били добри другови и ништа више. Ја сам се дивио њеним покретима кад се баца у седло и страсно сам пиљио у оне њене велике лепе очи, кад у лету убије сокола; али је Марсел био онај, који јој је помагао да се на коња попне и који јој је додавао пушку и све што она захте. После кратког времена могао је видети и човек обичне памети, да се то двоје љубе. То је била једна од оних веселих и срећних веза без изгледа и будућности, каквима се младост одликује. Али Бернардина и мој пријатељ морали су се махнути још у почетку сваке наде, прво што су били једних година, а друго, што је Марсел био пуки сиромах. Али за време оних срећних дана они за то ни питали нису. Бернардина је била слободна. Нико је нигде није пратио, јер није имала ни мајке, нити какве старе тетке ни гувернанте. Она је у пуној мери уживала своју слободу и безбрижно се одавала својој љубави, која ју је усрећила. Она је имала већину женских чари, имала је и лепоту и одушевљење. * * * Познавао сам је као девојку, и за то се зачудих, готово уплаших, кад је једног дана видех у Паризу. Беше се удала пре четири и већ постарила за тридесет година. Прво дете уништило јој је и лепоту и младост. Или можда нешто друго ? Она се удала за то што је то отац желео и што је она хтела да буде жена. Гроф Рустан, њен супруг служио је у дипломацији. Он је имао веома много ордена и врло мало косе, али је, опет, имао дивне енглеске „бакенбарде". Од ње је био старији двадесет година; гроф је био пример великог господина, отмен, елегантан, хладан човек, који се мало креће а још мање говори. Никад га нису видели да се смеје. У свету није било ничега што би га интересовало. Он није имао страсти. И кад је ишао у џокејски клуб, и кад је играо или се забављао с каквом „скупом" пријатељицом, која је под именом неке румунске кнегиње стекла у Паризу прилично имањце, то је све он чинио само за то, што је то био обичај и што то раде отмени људи. Са истих разлога он је присуствовао и свима тркама. Бернардина је сад била примила нову навику. Непрестано је зевала. Кад се први пут давала „Лепа Јелена", она је зевала, као што

је то чинила и кад се са својом кројачицом саветовала о некој новој зог^е с!е ћа1. Изгледало ми је, као да је прилично порасла. Њен пуначак осредњи стас постао је мршав и дугачак. Кад је деколтована, рамена су јој изгледала као знаци питања, а мршаве руке изгледале су веома дугачке. Белило није могло да сакрије све оне тамне пеге, које су јој се осуле по лицу, те је изглгдала као мумија какве мисирске принцезе. Очи јој не имађаху више ове светлости а осмех јој је био тужан, мученички. Гроф је био веома учтив и услужан према својој жени, али она није понашањем била таква према њему. Говорила је с њим кроз зубе и погледала га с одвратношћу. А сирота Бернардина била је пример узорите жене! Њој нису могли баш ништа пребацити, о њој се готово никад није ни говорило. Она као да није ни постојала за свет. Она би по кад што изишла у шетњу у каквом скупоценом оделу; о њој није нико говорио. Видео сам је једном, кад пројаха булоњском шумицом. Она је чисто играла на седлу. Али овој сиротној жени беше прошло све, све што ме је некад усхићавало и одушевљавало, као кипови Кановасини, слике Тицијанове или римске Гетеове елегије !... Све је прошло... * * * Двадест година доцније срео сам Бернардину, која беше удовица. То је било у једном чешком купатилу. Нисам је одмах познао. Било је вече, на шеталишту, а она се беше са свим преобразила. Ја бих и прошао поред ње да она не стаде и не викну оним девојачким звонким гласом: — А шта ћете ви овде, обешењаче један? повика и насмеја се. Она се беше подмладила. Било јој је]већ четрдесст година а нико не би рекао да јој има и тридесет. Али она се попунила и постала весела, што је готова младост. Право да вам кажем, и била је много лепша но девојком. Она иста природа, која у јесен постаје баханткиња и украшена виновим лишћем, обасула је ову зрелу жену свима чарима, које би одушевиле и Рубенса, Лице јој је било округло, пуно и свеже, а очи живе и светле, а око румених усана непрестано је треперио задовољан осмех. Стас јој беше величанствен а држање поносито да те и привлачи и одбија. Те исте године, у зиму видео сам Бернардину у Паризу и још сам јој се више задивио. И доиста, она се беше подмладила, подмладило се све на њој, и душа и срце. Да ли јој је то учинио какав њен пријатељ мудрац источњачки, који је пред ногама њеним открио тајне кабалине, или се и она купала у крви човечјој као оно грофица махарска, Јелисавета Надаждијева?