Nedelja

Страна 20.

Број 25. и 2б.

шта ће ми оно сад? Оно ми ни зашта не треба. Да имам сва земаљска блага па се неможемо ослободити садашњег положаја, Ти си имао право... ја сам био непажљив... али сад зато и испаштам. Ми смо сад у матици и морамо напред хтели не хтели. Лудо би било да јој се противимо. Састанак Гастонов с Валентином упропастиће ме. А како да спречим тај састанак? Хоће ли мој брат хтети да се не види са женом, коју је толико волео?" И Гастон доиста није хтео а да се не види с Валентином. У бунилу је често изговарао њено име. То је јасно показивало, да је о њој мислио.

Радници на железаичкој прузи у долини Врбава у Боени

С дана на дан његова је болест узимала маха. Болови су били исти, само им се седишта мењала. Час су то били болови у прсима а час у глави. После кратког боловања Гастон је изгледао као сенка. За десет дана он је постарио за десет година. Гастонови суседи, који су га походили, говорили су да се он разболео због промене климе. — Стара дрва суше се кад се пресађују — говорио је Гастон. Кад бих хтео да остарим, требало би да се вратим у Рио. То беше диван изглед за Луја.

— То би добро било — рекао је Луј. Ја ћу те пратити. Ја бих уживао да с тобом одем у Бразилију... Али то су били планови једнога болесника... Сутра дан Гастон је већ друкчије мислио. Он изјави: да се никад не би одлучио да оде из Француске, и да ће чим оздрави, отићи у Париз. Тамо би отишао и неком славном лекару и видео би се с Валентином. Што је болест дуже трајала, тимје више он жудео за Паризом и чудио се непрестано што нема одговора из Бокера. Напослетку, он седе и опет написа писмо своме пријатељу и преклињаше га за што скорији одговор. Али ово писмо не оде куд је требало; Луј га задржа. Сутра дан у вече, после привидног побољшавања, на Гастону се појавише такви знаци, да се лекар озбиљно побоја. С часа на час бивало му је све горе. Четрнестог дана боловања, Гастон рече да зову попа. Хтео је, вели, да умре као хришћанин, као и сви његови претци, и он оста с попом по сата на само. За тим заповеди да се отворе двокрилна врата и да се пусте радници. Он се опрости с њима и рече, им да их се сетио у тестаменту. Пошто су они отишли, он дозва Луја, који му обећа да неће напустити ово предузеће, за тим га изгрли, ижљуби па полу онесвешћен, клону на јастуке. У подне је преминуо. Сад је Луј био маркиз Кламеран и милионар. Пет дана доцније, пошто је уредио све ствари, Луј отпутова у Париз.