Nedelja

<итрагш

Број 25/и 26.

Саломљено срде Две године га је волела и чекала на њега као на спас свога живота, па све узаман. Сирота Фрида! Ох, Боже, та она је добро знала да није тако заношљива као Анета и Грета, ни препредена као Марија, јер свака од њих имала је на себи нечега примамљивог, што је мушкарце привлачило; а такве примамљиве дражи њој су недостајале. Али је ипак била лепа. То јој нису говорили само млади аташеји и ласкавци официри, већ јој је и њено огледало увек враћало лепо лице и правилно развијени стас, кад год би се у њему погледала. Да, она је волела „лепогаЂорђа", који је, на жалост по њу, био не само врло леп него и врло богат, због чега је и у дипломатским круговима био познат под именом „Набоб". А Фриди је то његово богаство највише сметало, јер њен отац, барон Олузен, посланик на двору X. не беше „Крез". Међутим Ђорђе је био врло размажен од женскога пола, и навикнут да се даме њему удварају, а не он њима, не толико због његове личности, колико због његових милиона. Фрида би се увек потресла, а срце би јој јаче закуцало, кад би се где год или на каквој забави са Ђорђем срела. А његов поздрав увек је збуни тако, да је морала оборити очи; јер јој немогуће беше издржати сваки горд поглед. Другче се понашаху Анета и Грета, ћерке немачког и шпанског посланика. Ни најмање се не устручаваху да његове ватрене погледе истим начином враћају, нити су криле да им се он допада. То исто чинише већим делом и остале Даме, само се грофица Марија, лепа Немица, од њих одвајала. Поред свих ласкавих речи

његов миран и

и удварања Ђорђевог, она је остала равнодушна, и ма да је знала да је Ђорђе јако воли, она је остала потпуно хладна. А Ђорђа је баш то још више привлачило к њој тако, да се једног дана у њу смртно заљуби; није имао више снаге, да се те љубави отргне... Фрида је све то приметила, али већ се била навикла, да се Ђорђе заљубљује и да „срце изгуби" код какве лепе женскиње па да се после некокико недеља опет врати њој. Зато и сада није се много узнемиривала, гледајући га како се од лепе Марије не одваја. Барон Олузен, видећи да му је ћерка сваким даном блеђа и меланхоличнија, запита лекара за узрок. По извршеном прегледу, лекар му каза да се ни чега нема плашити. Госпођица Фрида има малу ману срца и да јој за сада није потребно ништа више него да избегава сваки потрес и да отклања од себе све што би јој тугу наносило. Фрида се на то само насмешила, јер је она најбоље знала каква јој туга срце мори, зачим безнадежно тежи, и шта би јој умамоило бол срца.

Грофица Марија стојаше у парку на тераси посланства и гледаше за једним коњаником, који је јахао са друге стране улице, скидајући јој шешир у знак поздрављања. То је био књаз Суронов, горди Суронов, у чијим је жилама текла краљевска крв. „Тај дакле нека буде", промрмља Мапрепреден осмејак прелете

Пред иекарницом

Снимци Љуб, Валића Продавци снега са Шар-планине Упични миаот у Скопљу

ри]а а одважан јој преко усана. Одмах за тим, из трпезарије, кроз стаклена врата, ступи Ђорђе на терасу... „Хтео сам вам рећи збогом, контесо", ослови јеЂорђе; „опет сам остаоја последњи од свил гостију Вашега оца". „Збиља"? одговори му она, погледавши га заношљиво својим лепим плавим очима. „Не могу никад да се тако лако одвојим