Nedelja

Број 6

Страна 3

г. Вердире баци се на Просперову постељу рекавши: — Ви ћете ми већ дозволити. После пет минута заспа, ГЈроспер оста иремишљајући о томе тајанственом спасиоцу свом. Око 9 сах. неко лагано куцну на врата. . И ако је куцање било врло тихо, г. Вердире трже се иза сна, скочи и повика: — Ко је? — У том Проспер већ отвори врата. У собу уђе Јосип Дибоа, послужитељ марки Кламерана. Савезннк г. Вердиреа изгледао је као човек, који је носле дугог трчања достигао своју мету, а његове ситне очи летеле су као по зејтину. — Напослетку дођосте и ви! рече он. Напослетку могу да затражим од вас савета. Док сте ви били на путу, ја нисам знао коме свецу да се обратим. — Шта? Зар си се ти тако уплашио? — Нисам знао где да вас нађем. Јуче по подне послао сам три депеше на ваше адресе у Лијон, Бокер и Олорон, и нисам добио одговор. Чинило ми се да ћу полудети кад сам чуо да ме овде чекате. — А шта те је то тако узбунило? — Ми више не можемо бити на својим местима... ватра нас већ од свуд облизује... Међу тим Вердире доведе у ред своје одело. Док је Јосип Дибоа с пуно поштовања стојао близу врата као војник, који очекује заповест свога претпостављеног. г. Вердире извали се у наслоњачу. — Причај — рече он... само полако .. и без фраза. — Ја не знам ваше планове — поче Дибоа, а не знам ни срества, која су вам на расположењу... али знам то, да се све убрзо мора свршити... и то са свим убрзо. — Е?... Мислиш? — Јесте, господине. Ако ми и даље оклевамо, тица нам може још вечерас одлетети... Ви се смејете? Ја знам да ви можете много учинити, али су оно препредене лоле... Они су љигави и провуку се између прстију. Вн знате да они прате вагае путовање.

— До врага! повика г. Вердире. Сигурно си био непажљив, — Нисам, господине. Неповерење тога обешењака датира се израније. Он је постао неповерљив још од оне вечери, кад сте му ви на игранци пришли као харлекин... то доказује и онај убод ножа који сте добили. Од тога доба они су непрестано на опрези. Али и поред тога, они су почели бивати мирнији све до јуче, кад се деси она експлозија. — И ти си ми због тога телеграфисао? — Јесам. Аличујте ме. Јуче рано... мој господар тек што беше устао... тако око десет сахати, поче уређивати хартије, које су лежале у оном столу у салону, због чијих сам се кљутева страшно намучио. Ја приђох камину и почех нешто пословати. Али он нма ђаволски поглед. Он је јамачно одмах приметио, да је неко прегледао хартије. Он сав побледи и промрмља псовку... и то грозну псовку! — Даље, даље. — Мени је просто загонетно како је могао приметити, да му је неко прегледао хартије. Ви ме добро познајете, за то и можете мислити како сам био пажљив. Маркиз је редом прегледао писма једно за другим тако пажљиво, да би човек- рекао да му треба још и микроскоп. На један мах он засија очима и јурну на ме. „Овде је неко био"! повика он. „Неко је претурао моја писма!... Ово је писмо неко преписивао"... Бррр. Нисам плашљивица, али ме тада подиђе неки страх. Ја сам чисто гледао како ме убија и растрже у комаде. Али тада се сетих госпође Александре и добро се одржах. Г. Вердире беше се са свим уозбиљио. Он премишљаше о ономе, што му је причао Дибоа. После кратке почивке рече: — Даље! — Ја скочих — настави Дибоа и гурнух сто између мене и маркиза. Бранићу се како могнем — помислих." То није истина, господине маркиже!" повиках... „Ви се варате!... То је немогуће!..." Али га тим не могох умирити.