Nedelja

Број 2.

Страна 29.

нам оно за време свесоколских свечаности дође шурак Таако... ето га већ! Ћихошлапек се закикота, да је чак и столица под њим пуцала. „Шурак — хахаха ! — Беше вам то дивна историја!" „Знам је потпуно." „Није могуће, пријатељу! Варате се, чини ми се." „Не варам се, господине књиговођо! Сами сте ми је причали. Шеснаест пута. Молим: ше-сна-ест пута!" „Не раздражујте се, драги пријатељу", умиривао ме је тврдоглави напасник и као у знак помирења извади из џепа бурмутицу, задобова у украшени капак, отвори га и понуди ме, велећи, „да се послужим". Не шмрчем никад бурмут, али овога пута учиних изузетак. Ах, шта не би човек у радости учинио! А ја сам се збиља радовао : радовах се, што ми бар једном испаде за руком, да одбијем Ћихошлапкову омиљену приповечицу. Опијен победом шмркнух, да ми се очи засветлише. Бурмут ми прође носем и ја ненавикнут на ово задовољство, кијао сам, да се саломим. А Ћихошлапек засу. „Господине књиговођо — ћиха — та већ шеснаест — ћиха " Није било могуће одбранити се. Господин књиговођ улучи згоду и отпоче као чекетало... Кад је отишао, бесно сам прелазио преко собе, док се нисам толико ознојио и уморио, да су ми ноге дрхтале, као да сам се вратио, са вратоломна пута. Затим бесвесно клонух на диван, из мозга ми искакаху онакажене прилике, а глава ми је била као огањ. У грозници ми се појављивао свесоколски слет, пилзенска ресторација и Ћихошлапек, у таквом галиматијасу, да се разум ужасавао. Лагано сам се опорављао, али пре но што сам се потпуно опоравио, беше господин књиговођ опет ту, с његовим „каваљерским збитијем". Кад ме није препао на пољу, дође за мном у стан — укратко — нисам био нигде обезбеђен од њега. После по године сам се тајно иселио у Малу Страну, 1 али жали боже, и тамо ме нађе. Донесе ми обећану канарину и том приликом понови ону одвратну историју, набијајући ми исту у главу као труле кромпире у пуну врећу, не бринући се много, што би врећа могла свакога тренутка да прсне. Највероватније је, да у ту могућност није ни веровао и ослањао се, грешник, на моје стрпљење, које се на ту катастрофу не би усудило. Тада сам наслућивао жалостан крај, да ћу на послетку због свега тога полудети, ако ми се не укаже брза помоћ, која би ме ослободила наметљива пријатељства Ћихошлапкова. Расуђивао сам, шта ћу и како ћу, али су ми разноврсне мисли пружале мало наде, да

"|* Деом Делагранж, авијатичар, који је 22 децембра 1909 пао са својим ароплоном и на месту остао мртав

/ ДвнЈатичарка француеКа гоепођица Дитрне

1 Такође прашки кварт.