Nedelja

Број 2. је огрезао живот чистача улица, и праље, пренесена је са родитеља на децу. И деца, навикнута на сиротињу и оскудицу, која влада у кући, упознадоше пре времена тегобе својих родитеља. Пред родитељима она су неме сенке а шапатом се споразумевају. И дани се нижу и протичу без икакве значајније промене у животу стар^еву осим једне: старац је у последње време осећао како га снага из дана у дан нагло издаје. * Једне суботе, када у општини исплатише старцу недељну зараду, рекоше му да је отпуштен. То га порази са свим и дотуче. Оно чега се он толико плашио, дошло је. Хладна језа, измешана са зебњом од онога што је за њ најстрашније, неизбежно и неодољиво, обузе га; смрви и уништи и оно мало отпорне снаге и присебности у њему. Он виде последице свега тога, а себе као оца и мужа. Пред очи му изиђе слика његове деце, гладне и неодевене, како му пружају руку тражећи хлеба. Он се стресе; осети како му мишићи заиграше на образима; суза му се заврте у оку, пљусну и скотрља се низ образе, а брада заигра. Старац окрете главу на другу страну да не гледа и не види то; његове се мисли побркаше пред том сликом. Заставши, гологлав, у ходнику општинском, бесвесно је зверао око себе. Хтео је да замоли кога, да га врате у службу, али се не мога сетити кога за то треба молити. Његов се поглед, прелазећи са једнога предмета на други, најзад задржа на људима што улазе и излазе из ходника. Неки се у проласку очешаше о њега; други га гурнуше и обрецнуше на њ, јер им би на путу, а он збуњен тим, гњечећи руком шубару, да не би ником био на сметњи, изиђе из ходника, па пође кући. Корачајући ногу пред ногу, застајкујући пред излозима трговина, ишао је лагано, са шубаром у руци. Доцкан у вече, стигао је кући и пружио жени недељну зараду пропративши оним уобичајеним: „Ето, ту ти

Страна 19.

је све!", али не смеде да јој рече да је отпуштен. Бојао се да жена не протумачи да је отпуштање дошло његовом кривицом и да му не пребаци због тога и за све оно, што је дотле с њим доживела. Сео је за сто и посматрао децу, како вечерају јело, што им је мати донела то вече оданде, где је тога дана радила; одгурну комад хлеба што стајаше пред њим на столу и леже у кревет. Сутра-дан, у недељу, устао је, по обичају, рано. Науми опет да каже жени да је отпуштен, али не знаде како да отпочне говор о томе. „Нека, казаћу јој сутра, прекосутра, док нађем каквога другога посла .." мислио је, ма да није био убеђен у то, да ће га извесно наћи. У понедељак је отишао у јутру од куће. Принуђен да се ма каква посла лати, реши се да обиђе познанике, које је дотле избегавао. И оде им, али не нађе посла у њих. По подне оде на жељезничку станицу, не би ли као носач зарадио коју пару. Удружени носачи, пошто старац не беше члан њиховога удружења, отераше га. То га још више забрину. Идућега јутра био је на Тркалишту и стао на уласку сточнога тржишта, нудећи се купцима јагањаца и прасади „да понесе." Нека госпођа позва га да је послуша. Он пође за њом кроз редове продаваца стоке. Госпођа је купила повеће јагње од сељака, те рече старцу да га понесе њеној кући, па ће му платити шта је право. Старац покуша да понесе јагње, али не имаде ни толико снаге да га дигне. Госпођи то не би право, те га изгрди: „А што се нудиш и пртиш оно што не можеш носити?" Он само уздахну, обори главу, пусти јагње и изгуби се међу људе. И сам увиде да је госпођа у праву. Не знајући ни сам куда ће, он стојаше неко време пред тржиштем, па онда крете бесциљно улицама.

Кријући од жене да је отпуштен, одлазио је јутром брижан од куће, а враћао се у вече кући још брижнији.