Nedelja

Број 7

јен највећи пријатељ Лек [Иван-бег-Иванај "у Скадру 1882. год. он дадне оставку на државну службу и (1883) врати' се своме родном месту Медуну, где је своје последње године провео радећи на књижевности. Написао је:

Страна 103 У колико је надвисио своје другове у јуваштву у толико је више њих оставио у засенку изражајем својих осећања. Који је тај, који читијући ове његове стихове, не би мислио на Виргилија, Овидија и друге класичне писце!

Слано купатило у Ст. Сланкамену

,,....Ја знам, праву истину сте рекли; Али ми се немо'те чудити, Што ми тоне памет у весеље.... Није ласно, ево, три године, Али биће неколико вигае, Од ка' живим у ову планину, Ка што знате без иђе икога, Нако ка' ви то кад који дођи, Те ме виђи ђгкад и помози Растућ' што гој од овога врага. Па ви дома. а ја у планину, У коју се свака мука нађе: А све против, слабога човека, Ледне ноћи, а планина пуста, Завијају на јата вукови. Кад ној црна својим огртачем Покрије ми високу планину, Која вазда јечи од вјетрова, Мене миса жалосна халида. Непријатељ од свуј ми се јавја. Око себе ништа своје немам, Чини ми се да мајка планина Заборави да сам чедо њено; Но и гора зинула је пуста Да ме прождре, ка тирјана свога... Сам је човек жалосно створење... Кол'каш ми је тице цириктањем Пакленије' брига решћерала И гласник ми сј-јне зоре била, Колико сам о томе мислио: Сад ће таму зора рашћерати, При свем томе, што нијесам знава Носи ли ми срећу ал' несрећу.... А сад ми се ласно веселити, Кад ја имам Илију за друга '*

1., „Примјери Чојства и ј\наштва" у издању Чупићеве задужбине. 2., „Племе Кучи" у издању Колар. задужбине. 3., „Живот и обичаји Арбанаса" у два издања: прво у издању Матице Српске, а друго издање Коларчеве задужбине, и 4., „Мемоари", највеће његово дело, којему је радио дванаест година али ово, На жалост, није угледало света јер су „изгорели" у кући Јована Сундечића, где су били на чувању. Црна Гора има доста великих јунака, али то само јунака и ништа више, док је војвода Марко био не само недостижни јунак, већ толико исто и велики војсковођа, а као најпаметнији човек својега доба; за тим углађен прави салонски човек и још књижевник и доста осећајан песник*

Не личи она на њега само својим интелектуалним финоћама, већ јој и личи да се назове Његовом супругом и по физичкој спољашњости. Не треба да је описујемо, јер форма — у коме станује толика племенитост душе биће јасна читаоцу из њеног лика, који је у данашњем броју. Пре 9 година на данашњи дан у ХерцегНовом угасио се један живот... један свет за себе, умро је природни филозоф и највећи српски војсковођа Марко Миљанов. И ми данас, сећајући се тога -— докле се Горњи Ме* дун, Фундина, Херцег-Новк и Медунски Град препиру о првенство — мислимо: хоће ли се и за њега родити Омир, који ће га опевата? Београд