Nedelja

Број 6

Страна 91

Власт је дошла да га ухапси, али га је затекла где једним оштрим гвоздеиим клином расеца жиле на руци, вичући као дивља звер: „То је добар лов то је добар лов!..." Дамјан беше полудео.

ДЕВОЈАЧКЕ ИСПОВЕСТИ 1_ошз Аг1е1ћ

Једном приликом дође Тамари у посету читав збор девојака. Тамара је баш уживала и говела својој неозбиљној расејаности. С места пак би обасута масом речи, испитивања, смеха и питања свих девојака „Шта је с тобом, Тамаро?" „Зашто се нигде не појављујеш?" „Давно о теби нигде и ништа не чујемо?" „Да ниси можда болесна?" Изгледа, да је по лицу опала?" „На против, као да се поправила". Заиста. Је ли Мирјамо, може лИ се која од нас са њом упоредити?" „Шта је теби Тамаро, ти си се тако уозбиљила!?,, „Па и не говориш". „На послетку; на послетку се милостиво и на нас осмехнула!" „Ну, да ли ћеш нас скоро бар ословити?" После ове примедбе Тамара поскочи и поче своје пријатељице ватреном веселошћу да дочекује; ову пољуби, ону загрли, а модрооку Мирјаму, ту витку, светле косе девојку повуче најзад собом на отоман у дивљој несташности. Обузе је младост, свежина и радост. Сва се преобрази. И гле, шта јој то од једном паде на ум: Да се причањем развеселе: расположити се причањем: Слушати, дознати, да ли је која од њих истински љубила? И како је љубила? Девојке се насмејаше овој намери. Али их Тамара ипак принуди примамљивом понудом. „Какве тајне! Будимо данас мало и лакомислене!" И гле, доби пристанак. Само Мирјама примети нешто узрујана: „А зар кад и немам штапричати!" Тамара је привуче себи и прошапта: „Та ја ти верујем! Па ипак: — слушај! Биће занимљиво!" II. Заиста ово исповедање девојака, прекрати им дуго време. Причајући ово, нећемо називати припове-

дачице њиховим правим именом, већ по особинама и изгледом дотичне. Беху: Прва: сраслих, скоро састављених црних обрза, а карактера тако рећи непојамнога; Друга: носа знатно истакнута, свагда љупка и чисто ватрена; Трећа: подебела, често уздише, стално је замишљена у оно мудро „ништа". Четврта: прекомерно ситна, живахна, неодољиве чари у смеху, гласу и у сваком покрету. Пета: тешко покретна, ћуталица, равнодушно опажа ово или оно, за то пак учтиво слуша мудријашења, као и глупости. Шеста: девојка без нарочитих особина или интересантности, готова на све и ма за чију вољу, кад и кад је веома разговорна; Седма: зломисаона, лукава и у свему непостојана, одликује се неизмерном тврдоглавом самовољом; Осма: Сушта доброта, скоро јагње незлобно, чија слаба бедра примају на се терете, које је ма ко одбацио са себе, а и не поку« шава да се уклони каквој опасности или да се брани; Девета; погрбљена. несносна домишљанка у осећању је озбиљна и скоро мудра, али исказујући мишљење вређа; Десета, Мирјама, јединд је, која се може мерити с Тамаром, чак је и надмашала одликама својег свакидањег односа — само она није имала никаква љубавна искуства.

Скупише се, боље, рашђоше се по свима кутовима Тамарине ложнице. Једино Мирјама приви се управо у крило Тамаре. О, беше то слика, коју не пронађе до сад ни један живописац нити вајар! III Прва прича'. „Знате, да и ако нисам красна, ипак су ми мушкарци досађивали, својим понудама и то људи, који су очевидно у мени морали наслућивати потајну, боље скривену страст а баш да будем искрена и извеснога смисла' за то, али знате и то, да сам све те обожаваоце одбијала непажњом; јер онај, кога бих из љубави изабрала, морао би се у главноме одликовати чврстином карактера, који нисам могла пронаћи до сад ни код једног мушкарца. Али сам ипак наишла и један изузетак. Беше то млад научар, скроман и достојанствен, који никад није мене ни погледа удостојавао, ма да сам често и задовољством на њега љубазно погледала. Млади човек, црне масти, ошишан по персиском начину ишао је свагда и пролазио, као да ме у опште и не види, премда се исто тако опходио и с осталим женскињем, код