Nedelja

Страна 134

Број 8

вих и безазлених маловарошких дево• јака; њиховог пригушеног кикота и подгуркивања, кад је једног дана дошла у варош и начелникова ћерка са школовања из Београда и почела се с њим стално дружити. Јест! Он види како проВИ РУЈУ преко дана кроз тарабе да би их виделе како се шетају. Чује врисак, здраво смејање, кад би их он спазио како се прикрадају уз тарабу. Сећа се непрестаног шетања у вече поред онз клупе, где би он са својим друштвом седео. Па онда к}шање, нецање рибе, лутање поред пешчане моравске обале, плискање каменом по води, задиркивање ^са сељанчицама, јахање коња, прављење серенада, з^збуњивање вароши лажним гласовима, пуним досетке... Све му је то изишло пред очи. Сетио се оног вечера, оног дивног јулског вечера, кад су липе заносније мирисале но игда, кад је ноћ дрхтала под плаветнилом звезданог свода, а кад је кроз тишину малога идиличнога парка звонила тихо песма за песмом. Другари и другарице, све школски другови, мало али тако погођено и пријатно друштво беснело је од неког унутрашњег одушевљења... Сећа се оне последње песме тога вечера; „Јесен стиже, дуњо моја, „Јесен рана...

и у занос}' поче певати последњу строфу „Младост прође, дуњо моја, „Младост рана! „Од јесени, до јесени, „Све се село већ ижени, „Дуњо моја, бежи к мени, „Не варај јарана!... И по том, као да се опет врати у ту исту ноћ. Видео је себе како је допратло начелникову ћерку до врата дворишта, први пјт је загрлио, пољубио и побегао... Окретао се... да би је опет видео. Учинило му се да држи њену руку у својој — будалаштина. Од свега тога нема ништа... Желео је да је још једномвиди, али,

узаман! Она је далеко, тамо, у Бечу, на вишем школовању. Хтео је да плаче. Али се трже. Отвори писмо очево и прочита га опет цело, а нарочито оно место: „Већ три године ниси долазио. Сви смо те жељни. Мати чезне. Другови ће ти јамачно доћи као и раније, твоје старо друштво. „Истина, твој је отац стар, мати са свим оронула, ред би био да их мало одменеш у послу, али —- гледаћемо кроз прсте. „Пожури се, — сви те очекујемо. Мати те је молила, пошто је болесна, да дођеш да би те што дуже гледала. Ја јој се смејем. Твој тата." II После дужег путовања стигао је. Млађа браћа и сестре, петоро на број, истрчаше на поље, само најстарија сестра и отац били су око мајке. Пољу* бише се с њим, и сузних очиЈу поведоше га мајци. У соби су биле неке чиновничке жене, које он није познавао, — чиновници се мењају, па је дивно чудо како је и његов отац већ шест година у том месту! — и ћућориле око кревета. Он притрча мајци, она се подиже, и плачућп од радости, пољуби га. — Већ си ми обркатио... — Збиља, мамо! — Маторко мој!. — Где је тата? — Матори магарац... Заборавио оца, прво мајци, промуца стари из буџака. Милан му притрча и пољуби га у руку. • • Настало је ирестављање. И најзад, сви су се разишли и остали само своји. Мати га је дозвала к себи. Онје сео на малу столицу поред њене главе, метнуо је руку на њено бледо и ладно чело, и гледао је у очи, које су слабо сијале. Кашаљ се био утишао, али је она осећала огромну малаксалост. — Што да ти кријем? Неколико сам ти пута, чедо моје, умирала... Сви чекају и ја чекам... Заустављала сам душу и Бога молила да доживим само да