Nedelja

Страна 136

Дакле и са њом — и са њомј^мора прекинути: мора се оженити једном, која ће му донети иара, да би могао удати своје сестре, које је много волео. У парку није никога било. Мрак. Тишина. Он подиже руку к челу. Погледа около и заплака се као мало дете, ту на истом месту, где се прг три године раздрагавао од весеља... И шапутао је :

ИБрој 8

„Јесен стиже, јесенЈстиже../ Августски ветар пиркао је парком, а оно лишће, што се спрема, да кроз који дан покрије земљу, озебло, жуто, као да му је шапут^ло: „Све је прошло.... све... узалуд, не плачи!..." Јануара, 1910. голина Београд.

|Теодора| ^ошковићка — Дубровцанка Иародни ЈЕКА ОД ГУСАЛА од Јована Драгашеви^а С/годода се нв гоклања ј\его силом осбаја. Од онога дана чемернога Кад је српско пропануло царство На Косову пољу јадовиту, Србин трпље муке свакојаке, Од Турака грдних зулумћара, И препишта у окови тешки. Све што му је најмилије било, То његово смело бити није; Дивна поља и ливаде тучне Прегажене беху од Турака; Лепа села и вароши красне, Постадоше станиште Турака;

5о?ко $ошковић — ДубјЈОвЧаник добЈЈОТвори

Где бејах)^ куле и кубета, Ту се дижу турска минарета; Где с' појаху песме божанствене Ту алахћу хоце и дервиши; Где је Србин живовао лепо Ту се турски јаничари баше; Где је песма хорила се дивна Ту је мучна овладала чама. Србин сеје, а Турчин пожњева Србин гаји, а Турчин ужива Србин ради, а Турчин се слади, Србин роди, а Турчин одводи, Српска земља турски спахилуци, Српска земља турски заточници, Српске сабље о турским бедрима, Српске токе на турским грудима, Српско злато на турском оделу, Српско благо у турским рукама.